Želite da vam se dete poverava? Zaboravite na "ozbiljne razgovore": Ovaj jednostavan trik daje bolje rezultate

Umesto pitanja za pitanjem i dugih razgovora za kuhinjskim stolom, dečji psiholog predlaže sasvim drugačiji pristup – minut po minut.

"Kako je bilo u školi?" – "Dobro."
"Je l' se nešto desilo?" – "Nije."
"Zašto si neraspoložen?" – "Nisam."

Mnogi roditelji dobro poznaju ovakve razgovore. Kada primete da nešto nije u redu, prirodna reakcija je da pokušaju da saznaju šta se dogodilo. Međutim, što više pitanja postavljaju, dete može imati jači osećaj da je na ispitivanju.

Dečji psiholog Dž. Timoti Dejvis zato predlaže pravilo "25 jednominutnih razgovora" – bolje je imati mnogo kratkih razgovora nego jedan dugačak u kojem pokušavate da rešite sve.

Ne morate sve da saznate odmah

Kada dete kaže samo jednu stvar o problemu koji ga muči, roditelj često želi da nastavi: Ko je to uradio? Zašto? Šta si ti rekao? Šta se onda dogodilo?

Upravo tu razgovor lako može da se pretvori u ispitivanje.

Dejvisov pristup podrazumeva da roditelj sazna nešto malo, sasluša dete i završi razgovor pre nego što mu postane neprijatan. Na temu se može vratiti kasnije ili narednog dana. Tako dete postepeno stiče iskustvo da razgovor sa roditeljem ne mora automatski da znači kritiku, kaznu ili predavanje.

Važno je i kada započinjete razgovor

Trenutak kada je dete uznemireno ili besno uglavnom nije najbolji za insistiranje da objasni kako se oseća. Mnogo prirodnije prilike mogu da se pojave tokom vožnje, šetnje, spremanja hrane ili neke druge zajedničke aktivnosti.

Umesto direktnog: "Šta ti je?", razgovor može da počne jednostavnom opaskom poput: "Deluje mi da si danas neraspoložen."

Ako dete ne želi dalje da priča, ne mora odmah.

Sledeći razgovor može da bude važniji

Ako vam dete danas kaže da mrzi matematiku, ne morate istog trenutka da saznate zašto. Sutra možete pomenuti da ste razmišljali o onome što vam je reklo.

Upravo niz takvih malih razgovora može postepeno da dovede do pravog razloga – možda mu gradivo nije jasno, možda ima problem sa nastavnikom ili se dogodilo nešto o čemu mu je neprijatno da odmah govori.

Poenta nije u tome da svaki razgovor zaista traje tačno 60 sekundi, niti da roditelji broje do 25. Dejvisovo pravilo pre svega ilustruje drugačiji način komunikacije: manje pritiska, manje predavanja i više kratkih prilika da dete samo odluči koliko želi da kaže.

Poverenje se, na kraju, retko stvara jednom rečenicom "meni možeš sve da kažeš". Mnogo češće nastaje onda kada dete više puta proveri da li je to zaista tako – i svaki put vidi da ga roditelj sluša.