Toksična pozitivnost nas tera da patimo sa osmehom: Trend koji može ozbiljno da nas slomi

Sigurno vam se bar jednom dogodilo da prolazite kroz težak period, dok vam se čini da se problemi samo gomilaju, a onda sa ekrana telefona ili od dobronamernog prijatelja stigne poznata rečenica:

„Samo pozitivno razmišljaj i sve će biti u redu.“

U trenutku kada ste tužni, ljuti ili potpuno iscrpljeni, ovakav savet ne mora da donese olakšanje. Naprotiv, može da stvori osećaj da nemate pravo da se osećate loše i da je vaša bol još jedan lični neuspeh.

Upravo taj pritisak da neprestano budemo nasmejani, zahvalni i optimistični u popularnoj psihologiji naziva se toksična pozitivnost.

Šta je toksična pozitivnost?

Toksična pozitivnost predstavlja forsiranje vedrog pogleda na život čak i onda kada postoje stvarni razlozi za tugu, bes, strah ili razočaranje.

Problem nije u optimizmu. Nada, zahvalnost i vera da će doći bolji dani mogu da budu važni oslonci u teškim trenucima. Problem nastaje kada pozitivno razmišljanje postane obaveza, a neprijatne emocije nešto čega bi trebalo da se stidimo.

Tada na svaku životnu ranu lepimo šareni flaster lažnog optimizma, dok ono što zaista osećamo guramo pod tepih.

Umesto da kažemo: „Teško mi je“, uveravamo sebe da moramo da budemo zahvalni. Umesto da priznamo da smo besni, pokušavamo da „podignemo vibraciju“. Umesto da odbolujemo gubitak, tražimo skriveni razlog zbog kojeg je on navodno morao da se dogodi.

Kada optimizam postane dodatni teret

Na društvenim mrežama delila se ispovest devojke Marije, koja je mesecima pokušavala da živi prema pravilima savremenih gurua sreće. Stalni pritisak da bude vedra i nasmejana, kako je ispričala, doveo ju je do ivice emocionalne izdržljivosti.

„Sećam se perioda kada sam izgubila posao i kada sam se osećala potpuno slomljeno, a drugarice su mi slale poruke da je to ‘svemir koji mi čisti prostor za nešto bolje’ i da ‘ne smem da privlačim negativnu energiju’“, ispričala je Marija.

Umesto da sebi dozvoli da odboluje gubitak posla i strah zbog neizvesne budućnosti, počela je da oseća krivicu zato što nije dovoljno pozitivna.

Pred prijateljima je glumila da je uspešna, dobro raspoložena i sigurna u sebe, dok je u četiri zida pucala pod teretom potisnutog stresa.

Imala je osećaj kao da joj je zabranjeno da bude čovek.

Zašto je potiskivanje emocija opasno?

Tuga, ljutnja, strah i razočaranje nisu dokazi slabosti. To su prirodne emocionalne reakcije koje nam pokazuju da smo povređeni, ugroženi, razočarani ili da nam je potrebna promena.

Potiskivanje neprijatnih emocija ne uklanja problem zbog kojeg su se pojavile. Ono samo odlaže suočavanje sa njim.

Kada čovek stalno pokušava da deluje srećno, a iznutra se raspada, povećava se unutrašnja napetost. Može da se pojavi osećaj krivice, usamljenosti i neadekvatnosti, kao i uverenje da sa nama nešto nije u redu zato što ne uspevamo da budemo dobro.

Forsiranje optimizma po svaku cenu zato može da vodi ka emocionalnoj iscrpljenosti. Čovek više ne troši snagu samo na stvarni problem, već i na svakodnevno prikrivanje svojih osećanja.

„Biće sve u redu“ nije uvek uteha

Kada nekome ko pati kažemo: „Biće sve u redu“, najčešće želimo da ga ohrabrimo. Ipak, ta rečenica može da zvuči kao pokušaj da razgovor što pre završimo.

Slično deluju i poruke:

• „Pogledaj šta sve imaš i nemoj da kukaš.“

• „Sve se događa sa razlogom.“

• „Neko drugi prolazi mnogo gore.“

• „Nemoj da privlačiš negativnu energiju.“

• „Moraš da se fokusiraš na lepo.“

Takve rečenice čoveku mogu da poruče da njegova patnja nije opravdana i da bi trebalo da je sakrije kako drugima ne bi bilo neprijatno.

Osobi koja prolazi kroz težak period često nije potrebno gotovo rešenje. Potrebno joj je da je neko sasluša bez osuđivanja i potrebe da njenu bol odmah pretvori u životnu lekciju.

Umesto „sve će biti u redu“, iskrenije je reći: „Žao mi je što ti se ovo događa“, „Tu sam ako želiš da razgovaraš“ ili „Ne znam kako da ti pomognem, ali ne moraš kroz ovo da prolaziš sam“.

Lažna sreća upakovana kao lični razvoj

Toksičnu pozitivnost posebno je teško prepoznati jer se često predstavlja kao duhovnost, samopouzdanje ili rad na sebi.

Na društvenim mrežama svakodnevno gledamo poruke koje obećavaju da ćemo promeniti život samo ako dovoljno snažno mislimo pozitivno. Odgovornost za sve što nam se događa tako se prebacuje na naš način razmišljanja.

Ako ne pronađemo posao, navodno nismo dovoljno verovali. Ako smo tužni, nismo dovoljno zahvalni. Ako se razbolimo ili doživimo gubitak, sugeriše nam se da smo na neki način privukli negativan ishod.

Takvo razmišljanje zanemaruje stvarne životne okolnosti i čoveku koji već pati nameće još jedan teret – osećaj da je sam kriv za sopstvenu nesreću.

Posledica može da bude i udaljavanje od ljudi kojima je potrebna podrška. Neki počinju da izbegavaju prijatelje koji prolaze kroz težak period jer im, kako kažu, „ruše energiju“. Tako se prividna briga o sebi pretvara u gubitak empatije.

Kako izgleda zdrava pozitivnost?

Zdrava pozitivnost ne poriče bol. Ona je priznaje, ali ne dozvoljava da bol postane jedina moguća budućnost.

Moguće je istovremeno priznati da nam je teško i verovati da ćemo pronaći način da nastavimo dalje. Možemo da budemo zahvalni za ono što imamo i da tugujemo za onim što smo izgubili. Možemo da se nadamo boljem, a da ne glumimo da je sada sve dobro.

Prava mentalna snaga ne krije se u večitom osmehu i ignorisanju oluje. Ona se vidi u spremnosti da kroz tu oluju prođemo sa svim suzama, strahovima, besom i nesigurnostima koje je prate.

Tek kada sebi dozvolimo da ponekad ne budemo dobro, stvaramo prostor da se jednog dana zaista osećamo bolje – iskreno, bez glume i bez pritiska da svoju sreću dokazujemo drugima.