Beskućnici Beograda: Kada grad zaspi, za njih počinje borba za preživljavanje

Kada se Knez Mihailova isprazni, izlozi potamne, a poslednji gosti napuste kafiće, Beograd pokazuje svoje drugo lice. U gradu koji nikada potpuno ne utihne, za njegove nevidljive stanovnike počinje najteži deo dana – potraga za mestom na kojem će provesti noć.

Za ljude bez krova nad glavom prestonica nema miris toplog doma. Njihov Beograd miriše na hladan beton, vlagu podruma, napuštena gradilišta i vetrovite prolaze ispod mostova.

Život na ulici za većinu njih nije odluka, već posledica gubitka posla, porodičnih lomova, bolesti, ratova, dugova ili nerešenih imovinskih odnosa. Dok procene humanitarnih organizacija, među kojima je i „ADRA Srbija“, ukazuju na veliki broj ljudi bez sigurnog smeštaja, stvarne razmere beskućništva ostaju skrivene.

Mnogi ne spavaju na mestima na kojima ih prolaznici mogu videti. Oni su u vagonima na periferiji, napuštenim objektima, haustorima i podzemnim prolazima – u svakom kutku koji makar na nekoliko sati pruža zaštitu od hladnoće, kiše i vetra.

Kada noć postane borba za preživljavanje

Za većinu Beograđana spuštanje temperature znači topliju jaknu i uključivanje grejanja. Za ljude koji žive na ulici ono može predstavljati pitanje života i smrti.

Tokom zimskih meseci spas pokušavaju da pronađu u privremenim prihvatilištima, među kojima je i prenoćište na Autokomandi. Međutim, potrebe ljudi bez doma često su veće od raspoloživih kapaciteta.

Oni koji ostanu napolju moraju da se snađu sami. Karton postaje dušek, nekoliko ćebadi jedina zaštita, a ulaz zgrade privremeni dom – sve dok ih neko ne zamoli ili natera da odu.

Bivši pilot danas živi bez struje i vode

Slavko ima 64 godine. Nekada je bio pilot, a danas živi u napuštenoj i ruiniranoj kamp-prikolici na periferiji Beograda. U njoj nema ni struje ni vode.

Poreklom je iz Bosne, a nakon ranjavanja u ratu ostao je bez svega što je nekada činilo njegov život. Sada zavisi od pomoći dobrih ljudi i obroka koje dele humanitarne organizacije.

„Iskreno, digao sam ruke od svega. Nikada u životu nisam mislio da ću stajati pred ljudima i tražiti novac, ali sada to radim i dobri ljudi mi ponekad pomognu“, poverio se Slavko volonterima dok je čekao topli obrok.

Ipak, glad i hladnoća nisu jedino što ga boli.

„Najteže mi pada to što imam osećaj da više ne mogu ni da se setim ko sam ja zapravo bio pre svega ovoga.“

U toj rečenici možda se najbolje vidi ono što život na ulici oduzima čoveku. Ne nestaju samo dom, sigurnost i privatnost. Vremenom počinje da bledi i osećaj sopstvene vrednosti, kao i sećanje na život pre beskućništva.

Jednog dana imao je stan, sledećeg je ostao bez krova

Da ulica ne bira godine i da se dom može izgubiti gotovo preko noći, pokazuje i priča 75-godišnjeg penzionera iz Beograda.

Decenijama je imao svoj mir, sve dok investitor susedne zgrade tokom nelegalnih radova nije srušio krov iznad njegovog stana. Od tog trenutka počinje njegov život bez sigurnog mesta za spavanje.

„Već više od deset godina sam u ovoj situaciji. Spavam u hodnicima zgrada, na stepenicama, u podrumima, gde god stignem i gde me ne isteraju“, objašnjava on.

Za ljude koji imaju dom dan je podeljen na obaveze, odmor i san. Za njega vreme više nema uobičajen ritam.

„Meni dani ne traju 24 sata, moj dan traje 30 sati. Kada nemaš gde da odeš, vreme se rastegne i svaki sat postane večnost.“

Rajkov dom je podzemni prolaz

Rajko ima samo 31 godinu. Detinjstvo provodi u Banatskom Novom Selu, a danas noći dočekuje u podzemnom prolazu kod Doma omladine.

Iako u rodnom mestu postoji porodična kuća, povratak za njega nije moguć. Iza odlaska stoje porodični sukobi i bolne privatne okolnosti o kojima nije lako govoriti.

„Znam da ljudi misle da smo svi ovde jer smo lenji ili poročni, ali ulica krije teške privatne stvari“, kaže Rajko.

Njegova priča ruši jednu od najčešćih predrasuda – da svi ljudi bez doma biraju takav život ili da ne žele da rade. Iza svakog čoveka na ulici nalazi se drugačiji splet okolnosti, a često i trauma koju prolaznici ne mogu da vide.

„Teško je, naravno. Pre pandemije i kriza, bar si mogao lakše da nađeš mesto da se okupaš, da pojedeš nešto toplo. Danas, kada nam ljudi u prolazu spuste deset ili dvadeset dinara na karton, nama to znači preživljavanje.“

Beskućništvo nije samo ono što vidimo na ulici

Ljudi koji spavaju na trotoarima, klupama ili u prolazima predstavljaju samo najuočljiviji deo problema. Postoje i oni koji privremeno borave kod rođaka i prijatelja, spavaju u neuslovnim haustorima, napuštenim objektima ili svakodnevno strepe da će ostati bez smeštaja.

Na društvenim mrežama, uključujući Reddit, građani često upozoravaju da ekstremno beskućništvo predstavlja samo vrh ledenog brega. Ispod površine ostaju ljudi bez sigurnog i trajnog doma, ali i oni koje samo jedna neplaćena kirija, otkaz ili porodična tragedija dele od ulice.

Rastući troškovi života i nedostatak dugoročnih stambenih rešenja dodatno povećavaju rizik da sve veći broj ljudi izgubi tlo pod nogama.

Najteže je kada čovek postane nevidljiv

Materijalna oskudica samo je spoljašnji deo života bez doma. Jedan od najtežih tereta jeste usamljenost.

Pored ljudi na ulici često prolazimo ubrzanim korakom. Sklanjamo pogled, gledamo u telefone ili se pravimo da ih nismo primetili. Na taj način oni polako postaju nevidljivi stanovnici grada kojem pripadaju.

Iza ispruženog dlana može da se nalazi nekadašnji radnik propale fabrike, umetnik koji je ostao bez podrške nakon porodične tragedije, ratni veteran, penzioner koji je izgubio stan ili mlad čovek koji nije imao kome da se obrati.

Granica između sigurnog života i ulice ponekad je mnogo tanja nego što želimo da priznamo.

Beograd zato nisu samo monumentalne građevine, osvetljeni trgovi, nove fasade i moderne četvrti. Beograd su i ljudi umotani u ćebad na hladnom pločniku, oni koji noći provode u podrumima i hodnicima, čekajući jutro koje bi moglo da bude makar malo toplije i humanije.