Zašto žene ne mogu da uđu u Hilandar? Tajna vrta posvećenog samo jednoj Ženi

Postoje mesta koja savremeni svet još nije uspeo da promeni. Jedno od njih je Sveta Gora, monaška zajednica na grčkom poluostrvu Atos, na kojem se nalazi i Hilandar, vekovno duhovno središte srpskog naroda.

Dok se granice, društvena pravila i način života neprestano menjaju, na Atosu opstaje poredak uspostavljen pre više od hiljadu godina. Ženama je zabranjen ulazak na čitavo poluostrvo, zbog čega Hilandar za njih ostaje mesto koje mogu da upoznaju samo kroz fotografije, knjige i priče onih koji su ga posetili.

Ovo drevno pravilo naziva se avaton. Ono često izaziva nedoumice i rasprave, naročito kada se posmatra iz ugla savremenog društva. Ipak, njegovo značenje nije moguće razumeti bez svetogorskog predanja i načina života monaha koji su se potpuno odrekli sveta. 

Atos je, prema predanju, Vrt Presvete Bogorodice

Odgovor na pitanje zašto žene ne mogu da uđu u Hilandar počinje predanjem o Presvetoj Bogorodici.

Prema svetogorskoj tradiciji, Bogorodica se nalazi na putu ka Kipru kada njenu lađu zahvata oluja i usmerava je prema obalama Atosa. Zadivljena lepotom poluostrva, ona od svog Sina traži da joj upravo to mesto pripadne kao poseban udeo na zemlji.

Atos tako postaje Vrt Presvete Bogorodice, dok se ona smatra njegovom jedinom zaštitnicom, caricom i duhovnom domaćicom.

Upravo iz tog predanja proističe objašnjenje da na Svetoj Gori nema mesta za prisustvo drugih žena. Za svetogorske monahe to nije izraz omalovažavanja ženskog bića, već poštovanje Bogorodice kao jedine žene kojoj je poluostrvo u potpunosti posvećeno.

Zbog toga naslov „Vrt jedne Žene“ ne govori o prostoru bez ženskog prisustva, već o mestu za koje monasi veruju da se nalazi pod posebnom zaštitom Presvete Bogorodice.

Zabrana se ne odnosi samo na Hilandar

Važno je naglasiti da zabrana ulaska ženama nije pravilo koje važi samo za Hilandar. Avaton se odnosi na čitavu Svetu Goru i sve njene manastire. 

Hilandar je jedan od 20 svetogorskih manastira i deli isti monaški poredak koji vekovima važi na celom poluostrvu. Zbog toga odluku o ulasku žena ne donosi samostalno ni jedan manastir, već je ona deo mnogo šire svetogorske tradicije.

Posetiocima je i danas potrebna posebna dozvola za ulazak na Atos, dok ženama nije dozvoljeno da stupe na njegovo tlo.

Život u Hilandaru podrazumeva potpuno odricanje

Svetogorski monasi biraju život koji se suštinski razlikuje od svakodnevice van manastirskih zidina. Odriču se braka, osnivanja porodice, lične imovine i brojnih potreba koje prate svetovni život.

Njihovi dani prolaze u molitvi, bogosluženjima, postu i radu. Vreme se ne određuje prema obavezama savremenog čoveka, već prema crkvenim službama i drevnom monaškom poretku.

Na Svetoj Gori tradicionalno se koristi vizantijsko računanje vremena, prema kojem novi dan počinje zalaskom sunca. Čak i sat tako pokazuje da se ovde živi prema pravilima sveta koji je gotovo nestao.

U takvom okruženju avaton predstavlja granicu između monaške zajednice i svakodnevnog života. Njegova svrha je, prema svetogorskom tumačenju, očuvanje celibata, sabranosti i potpunog usmerenja ka molitvi.

Pravilo obuhvata i životinjski svet, ali postoje izuzeci

Tradicija zabrane prisustva ženskog pola povezuje se i sa domaćim životinjama, koje se uglavnom ne uzgajaju na Svetoj Gori ako su ženke. 

Ipak, ovo pravilo nije apsolutno kada je reč o životinjama. Na poluostrvu žive divlje životinje oba pola, a mačke su posebno važne zbog zaštite manastirskih zaliha i prostorija od glodara. Pominju se i određeni praktični izuzeci koji su neophodni za svakodnevni život monaške zajednice. 

Zato avaton prvenstveno treba posmatrati kao pravilo koje uređuje ulazak ljudi i štiti strogi monaški način života.

Predanje je jače od prolaznosti vremena

Tokom dugih vekova Sveta Gora prolazi kroz ratove, požare, političke promene i različite istorijske lomove. Menjaju se države, vladari i granice, ali monaški poredak opstaje.

U predanjima i istorijskim zapisima pominju se izuzetne okolnosti u kojima se ženama pruža utočište zbog ratova, progona ili neposredne životne opasnosti. Takvi događaji ne predstavljaju ukidanje avatona, već trenutke u kojima milosrđe i zaštita ljudskog života dobijaju prednost.

Kada opasnost prođe, na poluostrvu se ponovo uspostavlja stari poredak.

Hilandar je ženama dalek, ali ne i nedostupan u duhovnom smislu

Za generacije žena Hilandar ostaje jedno od retkih mesta koje ne mogu lično da posete. One ga upoznaju kroz predanja, zapise, fotografije, svedočenja hodočasnika i susrete sa svetogorskim monasima izvan Atosa.

Ipak, prema hrišćanskom shvatanju, fizička udaljenost ne prekida duhovnu vezu. Molitva nije ograničena granicama poluostrva, a svetinje Hilandara ne pripadaju samo onima koji mogu da im priđu.

Zato se vekovna zabrana ulaska žena ne može objasniti jednom rečenicom niti razumeti samo kao zatvorena kapija. Ona je deo mnogo šireg zaveta – pokušaja da se na jednom malom delu sveta sačuva najstroži oblik monaškog života.

Hilandar je za žene i dalje tajna koju ne mogu da vide sopstvenim očima. Ali njegova najveća vrednost nije samo u zidinama, freskama i drevnim rukopisima. Ona se nalazi u onome što Hilandar simbolizuje: čovekovu neprestanu težnju ka nebu, usred vrta posvećenog jednoj Ženi.

Naslovna fotografija: Shutterstock / SpotLuda