Čekala ga je 35 godina, a volela do poslednjeg daha: Ljubavna priča Desanke Maksimović koju mnogi ne znaju

Ljubav koja nije žurila

U vremenu kada se od žena očekivalo da se udaju veoma mlade, Desanka Maksimović donela je odluku koja je mnogima bila neshvatljiva. Kao najstarije dete u porodici, smatrala je da pre svega mora da pomogne roditeljima i izvede na put mlađu braću i sestre. Tek kada ispuni tu dužnost, dozvoliće sebi da razmišlja o sopstvenoj sreći.

Godinama je odbijala udvarače, ne zato što nije želela ljubav, već zato što je osećala da još nije došlo njeno vreme.

To vreme stiglo je tek kada je upoznala Sergeja Slastikova.

Rus koji je zbog nje promenio život

Njihov prvi susret dogodio se na književnoj večeri koju su organizovali ruski emigranti u Beogradu. Desanka je kasnije priznala da je upravo tu upoznala čoveka sa kojim će podeliti život.

Sergej je iza sebe već imao težak životni put. Kao mladi kadet prošao je rat, zarobljeništvo i izbeglištvo pre nego što je stigao u Srbiju. U Beogradu je pronašao novi dom, ali i ljubav koju nije očekivao.

Kasnije će Desanka govoriti da joj je upravo on bio prvi muškarac kojeg je poljubila.

Nije skrivala da je to bila njena prva prava ljubav.

Čekao ju je godinama

Sergej je želeo da se venčaju mnogo ranije.

Desanka nije pristajala.

Objasnila mu je da prvo mora da održi obećanje koje je dala sebi – da izvede braću i sestre na njihov životni put.

Umesto da odustane, Sergej je čekao.

Tek kada je osetila da je ispunila svoju porodičnu dužnost, pristala je da postane njegova supruga.

Venčali su se 1933. godine.

Njihova ljubav od samog početka bila je zasnovana na međusobnom razumevanju i poštovanju, mnogo više nego na velikim romantičnim gestovima.

Izabrala je siromašnog emigranta, a ne lagodan život

Mnogi nisu razumeli njen izbor.

Govorili su joj da je mogla da pronađe imućnijeg i društveno uglednijeg supruga.

Desanka se na takve komentare nije obazirala.

Jednom rečenicom objasnila je sve:

- Udala sam se za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela.

Sergej je zbog nje odbio angažman u pozorištu u Skoplju kako bi ostao u Beogradu, gde je ona radila. Umesto glumačke karijere, zaposlio se kao prevodilac u izdavačkoj kući „Prosveta“ i godinama prevodio dela sa ruskog jezika.

Njih dvoje nikada nisu dozvolili da posao ili ambicije budu važniji od zajedničkog života.

Zašto nisu imali decu?

Jedno od pitanja koje je Desanka često dobijala odnosilo se na to zašto nisu imali potomstvo.

Odgovor koji je davala iznenađivao je mnoge.

Govorila je da nikada nije osećala prazninu zbog toga jer je svoje materinstvo već proživela.

Kao najstarija sestra podizala je braću i sestre, brinula o njima od najranijeg detinjstva i osećala da je kroz njih već iskusila ono što mnogi nazivaju roditeljstvom.

Kasnije je govorila da je svaka napisana pesma za nju bila poput novog rođenja.

Takav odgovor možda najbolje govori o tome kako je posmatrala život, bez gorčine i žaljenja.

Ljubav koja je trajala i posle rastanka

Sergej Slastikov preminuo je 1976. godine.

Desanka je ostala sama još sedamnaest godina. Nikada se više nije udavala niti je tražila novu ljubav. Do kraja života ostala je verna uspomeni na čoveka sa kojim je provela više od četiri decenije.

Danas počivaju jedno pored drugog u Brankovini, mestu koje je pesnikinja volela koliko i svoje stihove.

Na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve – tihi simbol ljubavi koja je spojila srpsku pesnikinju i ruskog emigranta.

Možda upravo zato priča Desanke Maksimović nije samo priča o jednoj velikoj književnici. To je priča o ženi koja je verovala da pravu ljubav ne određuju godine, bogatstvo ni okolnosti, već čovek kojeg srce prepozna kada za to dođe vreme.