Prvi skadarlijski filmadžija: Kako je Čiča Ilija Stanojević iz kafane ušao u istoriju srpske kinematografije

Skadarlija kao pozornica jednog vremena

Skadarlijska kaldrma nekada je bila mesto na kojem se rađala moderna srpska kultura. Na prelazu iz 19. u 20. vek Beograd nije imao influensere ni filmske zvezde svetskog formata, ali je imao čoveka čije se ime izgovaralo sa posebnim poštovanjem – Iliju "Čiču" Stanojevića.

Bio je prvak Narodnog pozorišta, jedan od najvoljenijih beogradskih glumaca i prvi srpski filmski reditelj. Godine 1911. režirao je prvi igrani film u Srbiji i na Balkanu – „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“, čime je zauvek upisao svoje ime u istoriju domaće kinematografije.

Ali, iznad svega, Čiča Ilija bio je oličenje starog beogradskog duha.

Kralj skadarlijskih kafana

Njegova druga scena nije bilo pozorište, već Skadarlija.

Kafana „Tri šešira“ bila je njegovo drugo dvorište. Tu je provodio dane i večeri, dočekivao prijatelje, vodio beskrajne razgovore i zabavljao goste pričama koje su se godinama prepričavale.

Sa gustim brkovima, toplim osmehom i očima koje su uvek šeretski svetlucale, bio je nerazdvojni prijatelj Branislava Nušića.

Govorilo se da su konobari, čim bi ga ugledali na vratima, bez pitanja donosili vino, dok su muzičari menjali repertoar. Njegov humor, britak duh i neverovatna sposobnost improvizacije privlačili su ljude iz svih delova grada.

Mnogi su unapred rezervisali stolove samo da bi sedeli dovoljno blizu i slušali njegove anegdote.

Kako je Skadarlija postala filmski studio

Kada je dobio zadatak da režira film o Karađorđu, Čiča Ilija našao se pred velikim izazovom.

Trebali su mu statisti, vojnici, zanatlije i obični ljudi koji će oživeti istorijske scene.

Nije dugo razmišljao gde će ih pronaći.

Prema legendi, obilazio je skadarlijske kafane i beogradske bircuze, nagovarajući goste da obuku narodne nošnje i stanu pred kameru. Tako su mnogi obični Beograđani, gotovo slučajno, postali prvi filmski statisti u istoriji Srbije.

Još važnije, upravo je Čiča Ilija pomogao da tadašnja čaršija prihvati novu umetnost – film. U vremenu kada su mnogi na „pokretne slike“ gledali sa nepoverenjem, on je verovao da pred njima stoji budućnost.

Beograd se oprostio od svog boema

Život Ilije Stanojevića bio je neraskidivo vezan za Beograd.

Kada je preminuo 1930. godine, činilo se kao da je grad na trenutak utihnuo.

Na njegovu sahranu došli su glumci, ministri, književnici, novinari, kafedžije, svirači i kočijaši. Bio je to oproštaj od čoveka koji je spajao različite svetove i koji je jednako pripadao pozorištu, filmu i skadarlijskoj kafani.

Čovek koji je sačuvao duh starog Beograda

Ilija "Čiča" Stanojević nije ostavio za sobom samo prvi igrani film.

Ostavio je priču o vremenu kada su umetnost, prijateljstvo i kafanska reč imali posebnu težinu. U periodu kada se Beograd ubrzano menjao i prerastao iz orijentalne varoši u modernu evropsku prestonicu, uspeo je da sačuva ono najvrednije – iskren duh grada, toplinu njegovih ljudi i šarm skadarlijske kaldrme.

Zbog toga se njegovo ime i danas izgovara sa poštovanjem, ne samo kao ime pionira srpske kinematografije, već i kao jednog od najvećih simbola starog Beograda.