Gorka sudbina: Prošao Solunski front i Albansku golgotu, pa doživeo gnev i torturu

Srbija je zemlja natopljena burnom istorijom, a Srbi narod čija je sudbina obeležena stradanjima, ali i neviđenim prkosom koji im je omogućio da opstanu. Prvi svetski rat odneo je milionske žrtve, ali je iznedrio i pregršt div-junaka. Ipak, jedan okrug se posebno izdvojio – Toplica je u ratne strahote dala skoro čitavo svoje muško stanovništvo.

Kada je oglašena mobilizacija, u Topličkom okrugu zabeležen je nezapamćen odziv od čak 98%, što je bio istorijski maksimum. Junaci čuvenog "Gvozdenog puka" (Drugog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo") nosili su sudbinu ranjene Srbije na svojim bajonetima kroz sve nedaće od 1912. do 1918. godine. Nadljudska žrtva koju su podneli braneći otadžbinu do poslednjeg daha utkana je u sudbinu jednog od njih – Milutina Jojića iz planinskog sela Arbanaške, smeštenog između Prokuplja i Kuršumlije.

Od crnogorskih korena do Albanske golgote

Milutin je rođen 1882. godine. Njegov otac Luka bio je pravoslavni sveštenik koji se u ove krajeve doselio iz Andrijevice u Crnoj Gori. Naime, nakon što su Turci napustili Toplicu, ukazom kralja Milana Obrenovića, Srbi iz crnogorskih plemena masovno su naselili ovaj strateški važan planinski predeo.

Milutin je odmalena važio za prkosnog, ponositog i ratobornog mladića. Kada je kucnuo čas 1912. godine, krenuo je u Balkanske ratove, a potom i u Prvi svetski rat. Prošao je pakao Albanske golgote, preživeo tešku ranu u stomak zbog koje je privremeno evakuisan na lečenje u italijanski Bari, ali za njega predaja nije bila opcija. Čim je stao na noge, vratio se na prvu liniju fronta i učestvovao u herojskom proboju Solunskog fronta i konačnom oslobođenju otadžbine.

Ugledni sreski načelnik i konjički kapetan

Iz Velikog rata Jojić izlazi sa činom potporučnika. Nakratko ostaje u Beogradu kako bi završio školovanje i nadoknadio izgubljene godine, a potom se vraća u rodnu Toplicu. Postavljen je za predsednika Topličkog sreza (sreskog načelnika), a narod ga je pamtio kao markantnog čoveka koji je ceo okrug obilazio isključivo na konju.

Iako prkosan i strog, Milutin je bio plemenit čovek koji je svoju funkciju shvatao kao služenje narodu – vrata su mu uvek bila otvorena za svakog seljaka u nevolji. Ukazom iz 1926. godine dobija prekomandu u čin konjičkog kapetana i premeštaj u Niš. Bio je bezgranično odan kralju Petru, a potom i kralju Aleksandru Karađorđeviću. Pred sam početak Drugog svetskog rata odlazi u zasluženu penziju, kada počinju da ga sustižu i prve teške bolesti, kao direktna posledica ratnih ranjavanja.

Gnev nove vlasti i tiha sahrana pod prismotrom UDBE

Istinska tragedija Milutina Jojića počinje sa dolaskom 1945. godine. Čovek koji je krvario za slobodu zemlje osetio je surovost i gnev novoformirane komunističke vlasti. Zato što je bio odan kralju i starom sistemu, označen je kao „neprijatelj“. Lokalni moćnici su ga zverski pretukli, nanevši mu teške telesne povrede od kojih se stari ratnik nikada nije oporavio.

Nakon izvesnog vremena, Milutin je preminuo. Njegov ispraćaj bio je potpuni paradoks u odnosu na to kakav je život vodio – umesto vojnih počasti, sahranjen je tiho, u atmosferi straha, kako se za njegovu sudbinu ne bi čulo. Zloglasna UDBA je iz senke budno motrila na sahranu, pazeći da se narod ne pobuni.

Tortura se tu nije zaustavila. Njegovom sinu Božidaru, koji je bio ugledni i imućni časovničar, komunističke vlasti su konfiskovale svu imovinu. Tokom otimačine, stavili su mu pištolj na čelo uz jezivu opomenu: "Proći ćeš isto kao otac ako ne budeš slušao". Božidar je bio primoran da do kraja života radi kao običan, obespravljeni radnik u sopstvenoj radnji.

Kuća koja i dalje prkosi vremenu

Uprkos tragičnom kraju i pokušaju da se ime ovog solunskog borca izbriše iz pamćenja, istorija je našla svoj put. Milutinova rodna kuća u selu Arbanaške i danas ponosno stoji, odolevajući zubu vremena.

Iako stara više od jednog veka, ova kamena i drvena građevina prkosi okrutnoj zaboravnosti modernog doba – baš onako kako je kapetan Milutin Jojić nekada prkosio neprijateljskim mecima, čuvajući spomen na junaštvo Toplice koje nikakvi politički sistemi ne mogu da izbrišu.