Bila je na vrhuncu slave, a onda je nestala: Najlepša jugoslovenska glumica otišla u manastir, samo porodica zna gde se tačno nalazi

Edita Majić važila je za jednu od najuspešnijih i najlepših glumica sa prostora bivše Jugoslavije. Uloge, popularnost i pažnju javnosti ostavlja na vrhuncu karijere, kada odlučuje da potpuno promeni život.

Napušta glumu i odlazi u samostan Svetog Josipa u španskom gradu Avili, gde postaje časna sestra karmelićanka. Njena odluka izaziva veliko iznenađenje jer do tada ništa nije nagoveštavalo da će umetničku scenu zameniti strogo uređenim monaškim životom.

Slava više nije davala odgovore koje je tražila

Edita kasnije objašnjava da u samostan nije otišla zbog jednog događaja, već nakon dubokog preispitivanja smisla života. Razočarana površnošću sveta u kojem je živela, počinje da se pita šta ostaje kada nestanu lepota, uspeh i priznanja.

Iz samostana se oglašava 2003. godine i svoj susret sa verom opisuje kao iznenadan trenutak u kojem joj je sve postalo jasno. Kako je tada poručila, „dobila sam odgovore na sva postavljena pitanja“.

Odlazak jedne poznate glumice u zatvoreni karmelićanski samostan pokreće brojna nagađanja. Književnica Mani Gotovac iznosi tvrdnje da iza svega stoje nesrećna ljubav i problem sa heroinom.

Te navode, međutim, demantuju Editina porodica i njeni prijatelji, a oglašava se i sama Edita. Iz Avile šalje pismo u kojem poručuje da tvrdnje nisu istinite, kao i da Mani Gotovac nikada nije bila njena prijateljica, zbog čega je ne smatra verodostojnim izvorom o svom životu.

Spava na slami, bez grejanja i tople vode

Život koji Edita bira nema gotovo nikakve veze sa svetom iz kojeg dolazi. Umesto reflektora, aplauza i javnih događaja, dane provodi u tišini, molitvi i postu.

U strogo uređenom samostanu spava u skromnoj ćeliji, na ležaju od slame. Nema grejanje ni toplu vodu, dok najveći deo godine provodi posteći i moleći se.

Za karmelićanke takva svakodnevica nije kazna, već svesno odabrano odricanje od udobnosti i sveta izvan samostanskih zidina. Edita ne bira samo novi posao ili mirniji život, već potpuno drugačiji odnos prema vremenu, telu, tišini i samoći.

Ipak, ni tako strog način života za nju nije poslednja promena.

Posle samostana bira potpunu samoću

Nakon nekoliko godina provedenih u zajednici, Edita donosi još radikalniju odluku. Odvaja se od ostalih i počinje da živi anahoretskim načinom života – kao pustinjakinja, u gotovo potpunoj samoći.

Otac Vinko Mamić svojevremeno govori da se, prema informacijama koje ima, povukla na šumski proplanak u Španiji. Takav život podrazumeva udaljavanje od zajednice kako bi se čovek potpuno posvetio molitvi i povezanosti sa Bogom.

Tačno mesto na kojem Edita boravi nije poznato široj javnosti. Informaciju imaju samo ljudi koji su joj najbliži, dok ona više ne učestvuje u javnom životu i ne pojavljuje se pred kamerama.

Nekada je čitav region znao njeno lice. Danas samo malobrojni znaju gde živi.

Život koji je mogla da provede pod reflektorima zamenila je mestom na kojem nema publike, aplauza ni uloga. Ostala je samo tišina koju je sama izabrala.