„Imam odgovornost prema ljudima koji su zaista izgubili život u takvim okolnostima“: Goran Stanković za Direktno o nagrađivanom filmu „Oče naš“

„Oče naš“ je prvi dugometražni igrani film Gorana Stankovića. Scenario je počeo da piše 2017. godine, a inspiraciju je pronašao u događajima iz centra za lečenje zavisnosti Crna Reka, koji je svojevremeno dospeo u žižu javnosti zbog nasilnih metoda prema štićenicima, a potom i smrti jednog od njih.

Film „Oče naš“ osvojio je niz značajnih festivalskih priznanja. Na Filmskom festivalu u Herceg Novom dobio je Grand Prix, Veliku zlatnu mimozu za najbolji film i Zlatnu mimozu za najbolju režiju, koju je Goran Stanković podelio sa Košarom Mitić. Vučić Perović osvojio je Zlatnu arenu za najbolju glavnu mušku ulogu na Filmskom festivalu u Puli.

Stanković je diplomirao filmsku i televizijsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a master studije režije završio je na Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu. Jedan je od kreatora i reditelja serija „Jutro će promeniti sve“ i „Sablja“.

Videli smo šta ste uspeli da probudite u glumcima. Vučić Perović me je u jednom trenutku, u sceni kada se Mionica vraća, a Dejan mu govori da nije dovoljno verovao, podsetio na Žarka Lauševića. Možda je to samo moj lični utisak, ali da li ste i vi u toj njegovoj interpretaciji prepoznali nešto što vas je podsetilo na Lauševića?

Čuo sam to više puta. Da vam kažem, ja sam potpuno u tom filmu, godinama sa materijalom na papiru, tako da ja imam potpuno drugačiji utisak o tome. Ja gledam parčiće, ja gledam kadrove, ja ne gledam više tu celinu, ne gledam scene. Mislim, kontaminiran je moj pogled na stvari koje radim i možda treba da prođe puno, puno vremena da bih mogao da ih gledam nekako drugačije. Ali jako mi se dopada ta analogija.

Koji kadar je bio najzahtevniji za vas?

Definitivno ta scena na kraju filma. Mislim, sad je teško pričati o sceni, a ne reći šta se događa, ali to jeste ta smrt koja se dogodi u filmu. Zato što, pre svega, imate neku odgovornost prema nekome ko je zaista izgubio svoj život u takvim okolnostima i vi treba da napravite tu atmosferu gde se dešava tako jedan čin u sobi punoj ljudi, a da imate jednostavno uverljivu situaciju u kojoj je uverljivo da niko ne sme da se drzne da se suprotstavi tom autoritetu.

Znate, to je jako teško postići. Tako da je ceo film išao ka tome da mi razumemo da, ako jedan čovek odluči, zaista neće moći niko da mu stane na put. I zato je film sada dosta aktuelan, jer se bavi jednim autoritetom koji onda prerasta u autoritarnu, lidersku, kultsku figuru koja se na taj način ophodi prema ljudima u svojoj sredini, da ne kažem podanicima.

Kad se pojavio taj originalni snimak iz Crne Reke, sećam se da su neki ljudi bili stava da je to opravdano, u smislu: droga je sigurna smrt, a ovo možda pomogne.

Da, da. Taj stav jeste poznat i ja mogu da razumem da ljudi to kažu. Prvo moram da kažem da je potpuno jasno da, s obzirom na to da je to mesto bilo na teritoriji Srpske pravoslavne crkve, ljudi imaju poverenja u veru. Dakle, ja takođe imam poverenja u veru i samim tim vi imate jedan strašan adut, ali u ovom slučaju je to iskorišćeno kao paravan i to je ono što je problematično.

Nije problem vera. Ona ima izuzetnu snagu da pomogne i da nekome čak i to izlečenje učini mogućim. Međutim, kada se zloupotrebi, onda je tu, u stvari, problem. Ljudi su dolazili tamo, naravno, iz očaja, jer je to bila poslednja stanica, jer su sve ostalo već uglavnom probali. Slali su svoju decu u Rusiju da stavljaju blokatore i prošli su kroz Drajzerovu i razne institucije i nije im pomoglo. I onda dolaze na neko mesto koje ima takve metode, koje nekima, očigledno zbog izolacije i svega što se tamo događa, uspevaju da pomognu.

Međutim, mislim da bismo tu vrstu debate mogli da vodimo da se nije dogodilo to da je neko stradao. Dakle, ako je neko izgubio život, kako mi onda možemo da pričamo o delotvornosti nekog metoda? To znači da isključivo jedan čovek odlučuje koju količinu nasilja će upotrebiti i da li će nekome sačuvati ili uzeti život. Po meni je to nedopustivo.

Scena intervjua sa novinarkom deluje kao da je odgovor Dejana naučen unapred. Možda je to bila ideja, možda je samo glumac tako izneo... Da li je tako delovalo i kada ste slušali svedočenja?

Čitao sam svedočenja. To su javna dokumenta koja postoje, koja, kada ih tražite, možete da dobijete. Ideja sa tom scenom sa novinarkom jeste, u stvari, bila da je to nešto u šta je naš junak počeo da veruje. I to je ono što je, u stvari, zastrašujuća činjenica – da je on potpuno počeo da veruje u ispravnost tog načina.

Eto, tako da film počinje tako što neko sumnja i dolazi do tačke u kojoj počinje da veruje, i onda ćete videti u filmu kakav rasplet to prouzrokuje.

Koliko je trajao proces od ideje i istraživanja? Da li ste razmišljali da odustanete ili da neće ići u smeru u kom ste zamislili?

Pa, znate šta se dogodi? Počeo sam da radim scenario 2017. godine i desi se to da vas nešto fascinira u nekom trenutku i nađete tu dosta nekih stvari koje korespondiraju sa vremenom u kom živite, sa vama u tom trenutku kao osobom. Međutim, film je snimljen 2024, a sada je 2026. godina, znači skoro deset godina je prošlo. Ja nisam isti čovek, društvo nije isto.

Puno puta se na tom celom putovanju postavi to pitanje – da li sad ima smisla pričati ovu priču i šta ona, u stvari, danas znači. To negde donese i neku temeljitost i bude na kraju nekakva prednost, jer pustimo da odleži ta tema i da se opet zapitamo: dobro, zašto je sad, danas, važno o ovome pričati? I onda nam je realnost ponudila puno razloga da danas to bude aktuelnije i da bude važno da o tome pričamo.

Sa kim je od glumaca bilo najteže sarađivati, u smislu da ste imali različit pogled, da ste vi želeli jedno, a da su oni to želeli da iznesu na neki drugi način?

Pa, ja se pobrinem... Pošto sam tokom rada na ovom filmu uspeo da snimim tri serije, kroz te serije stvarno postoji jedan izuzetan trening u svakom aspektu – u pisanju scenarija, u radu s glumcima, snimanju, u svemu.

Tako da, ono što sam naučio jeste da prvo taj scenario mora da bude izuzetno konkretan, a zatim način na koji vi uvedete vašu glumačku ekipu, a i ostalu ekipu, u taj projekat. Naravno, pružajući njima njihov prostor da oni donesu nešto što ja ne vidim. To je uvek najvažnije.

Dakle, nije poenta da ja sednem nekako i da mu objasnim šta treba da radi, nego da ja kažem: „Evo, ja sam ovde stigao sa svojim razmišljanjima. Kako ste vi videli ovo o čemu pričamo?“ I onda, ako se neko udubio u taj materijal, on će vam nešto doneti. Ako je neko došao usputno da jednostavno snimi dan-dva, on ili ona neće moći da vam na taj način pomognu, pa onda traže od vas da ih vodite.

Ali činjenica je da se na početku iskomunicira otprilike šta je ideja i da se uspostavi nekakav stil glume i način na koji će biti tretirano. To je onda samo egzekucija na samom setu. Nije bilo te vrste problema, jer sam prosto naučio da na vreme tako neku stvar u korenu mogu da zaustavim ako dobro iskomuniciram.

Koji su Vaši budući planovi? Da li će to ponovo biti neki film ili se vraćate serijama?

Da... Šta raditi dalje? Trenutno je u Srbiji to pitanje od milion dolara, zato što ono što mi možemo jeste, naravno, da koncipiramo i da radimo na nekim projektima, da ih stvaramo u formi scenarija. Ali da li će ti filmovi ili serije biti snimljeni u ovim okolnostima veliko je pitanje, u stvari.

Najviše energije nekako odlazi na to da se mi, u stvari, kao filmska zajednica izborimo za to što nam je uskraćeno – da imamo filmski konkurs – i da sada više ne možemo ni na koju stranu da se obratimo za snimanje serija, što smo pre nekoliko godina mogli. To je ključno.

Dakle, tu najviše energije ide i tu najviše energije moramo da utrošimo da bismo jednostavno nešto što je potpuno normalno i što se tiče sredstava i naših novaca, koji treba da budu raspoređeni na kulturu... Prvo moramo to da uredimo, a onda da dođu ti naši sledeći projekti u nekim normalnim okolnostima, jer ovo svakako to nisu.

Da li imate neki scenario?

Pa, uvek imate nešto na čemu radite. Imam nekoliko stvari na kojima radim i onda, ono, to su projekti koje vučem već dugo vremena, pa je sad pitanje šta će u kom trenutku da bude najsmislenije i čemu uložiti naredni period. Ali ima nekoliko. Ima i serija i neki filmski projekat koji se polako onako zida.

Kada biste morali da birate – pisanje ili režija?

Ja sam prvenstveno reditelj. Dakle, ja uvek za te svoje projekte tražim saradnike koji su scenaristi, tako da ja mogu da koncipiram neku srž priče, ali uvek volim da sarađujem sa nekim ko će da pomogne toj viziji. Tako da je moj prirodni habitat zapravo režiranje i filmsko snimanje.

Naslovna fotografija: Direktno.rs/Rajko Ristić