Njegove stihove pevali su Čola, Bijelo dugme i najveće zvezde: Do 33. godine bio je bravar, a onda je promenio život

Duško Trifunović bio je jedan od autora čije su reči uspele da nadžive vreme u kojem su nastale.

Do svoje 33. godine radio je kao bravar, a potom je njegov život krenuo potpuno drugačijim putem. Postao je pesnik, književnik, televizijski autor i jedan od najznačajnijih tekstopisaca jugoslovenske muzičke scene.

Njegove stihove pevali su Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Indexi, Vajta i brojni drugi izvođači, dok su pojedine pesme postale deo muzičkog pamćenja nekoliko generacija.

Detinjstvo i prvi koraci daleko od književnosti

Duško Trifunović rođen je 1933. godine u Bosanskom Brodu, u porodici Petra i Vase Trifunovića iz Sijekovca, sela nadomak grada.

Učio je bravarski zanat, završio šumarsku školu, a do 1955. godine radio je kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu.

Ipak, književnost ga je privlačila od najranijih dana.

Nije imao klasično književno obrazovanje i upravo zbog toga dugo je osećao nesigurnost. Verovao je da nema dovoljno znanja da sebe nazove piscem, posebno zato što nije poznavao sva gramatička pravila i stručne književne termine.

Umesto da ga to zaustavi, počeo je još više da čita.

Razgovarao je sa studentima i prihvatao njihove preporuke za knjige. Tako je dolazio i do dela Frojda, Adlera i Junga, iako je kasnije priznavao da mnoge stvari koje je tada čitao nije u potpunosti razumeo.

Nije pokušavao da kopira druge autore. Čitao je kako bi otkrio na koji način pišu, a zatim tražio sopstveni izraz.

Fakultet je napustio, ali književnost nije

Godine 1955. preselio se u Sarajevo i upisao Filozofski fakultet, na odseku za književnost.

Već naredne godine objavio je svoju prvu knjigu poezije.

Tokom studiranja uređivao je časopis „Život“, bio sekretar Udruženja književnika BiH i radio kao slobodni umetnik.

Ipak, fakultet nije završio. Posle dve godine napustio je studije.

To, međutim, nije značilo i kraj njegovog obrazovanja. Trifunović je nastavio da uči kroz knjige, razgovore sa ljudima i sopstveni rad.

Televizija mu je otvorila vrata muzičkog sveta

Njegov život dobio je novi pravac kada se zaposlio na Televiziji Sarajevo kao urednik muzičko-zabavnog i omladinskog programa.

Kroz televizijske emisije dovodio je tada popularne muzičare, posebno predstavnike sarajevske rok scene. Njegov rad bio je deo šireg razvoja muzičke scene iz koje će kasnije izrasti čuvena sarajevska rok-en-rol škola.

Bio je i autor poznate dečje emisije „Šta deca znaju o zavičaju“.

Paralelno sa televizijskim radom, Trifunović je nastavio da piše.

Ubrzo će upravo njegovi stihovi postati ono po čemu će ga publika najviše pamtiti.

Njegove pesme postale su veliki hitovi

Trifunović je sarađivao sa nekim od najvećih imena jugoslovenske muzičke scene.

Pisao je za Bijelo dugme, Zdravka Čolića, Indexe, Vajtu i brojne druge izvođače.

Potpisao je stihove za pesme koje su postale klasici, među kojima su „Šta bi dao da si na mom mestu“, „Ima neka tajna veza“, „Pristao sam, biću sve što hoćeš“ i „Milicija trenira strogoću“, koje je izvodilo Bijelo dugme.

Za Zdravka Čolića napisao je, između ostalih, „Glavo luda“ i „Rijeka suza i na njoj lađa“.

Njegovi stihovi bili su jednostavni, emotivni i lako pamtljivi, zbog čega su mnoge pesme nastavile da žive dugo nakon što su prvi put izvedene.

Bio je mnogo više od tekstopisca

Iako je široka publika njegovo ime najčešće povezivala sa muzičkim hitovima, Trifunović je iza sebe ostavio ozbiljan književni opus.

Napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama, a stvarao je i poeziju za decu.

Za svoj književni rad dobio je brojna priznanja, među kojima su Brankova nagrada, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva i Nagrada Zmajevih dečjih igara.

Njegov rad zato nije moguće svesti samo na popularne pesme. Bio je pesnik, književnik, urednik i televizijski autor.

Rat ga je odveo iz Sarajeva
Početkom rata, 1991. godine, Trifunović je napustio Sarajevo i otišao u Novi Sad.

Tamo je nastavio da radi kao urednik na Televiziji Novi Sad.

Iako su njegove pesme već bile poznate širom bivše Jugoslavije, poslednje godine života proveo je u skromnim finansijskim uslovima.

Slava i materijalno bogatstvo, kako se navodi, nikada mu nisu bili najvažniji.

Govorio je da uspeh ne znači automatski i sreću i da novac ne može da ukloni tugu.

Poslednji dani velikog pesnika

Duško Trifunović preminuo je 28. januara 2006. godine.

Dva dana kasnije, po sopstvenoj želji, sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju.

Njegov bratanac Darko kasnije je govorio o njegovim poslednjim danima i čoveku kojeg je opisao kao nekoga ko je čitavog života bio „između dva sveta“.

Prema njegovim rečima, Trifunović je bio srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči.

- Hteo je da umre, rekao je Darko, opisujući svog strica kao čoveka kojeg materijalne stvari nisu mnogo zanimale.

Posebno je ostao upečatljiv njegov opis dana sahrane, kada je, kako je ispričao, na nebu od tragova aviona ugledao oblik broja osam i doživeo ga kao simbol beskonačnosti.

Od bravara do autora nezaboravnih stihova

Život Duška Trifunovića počeo je daleko od reflektora, velikih bina i književnih salona.

Bio je bravar u fabrici vagona, čovek bez završenog fakulteta koji je dugo sumnjao da ima dovoljno znanja da bude pisac.

Ipak, uspeo je da pronađe svoj put.

Postao je pesnik čije su stihove pevali najveći muzičari svog vremena, ali i književnik koji je iza sebe ostavio desetine knjiga, romana i drama.

 Naslovna fotografija: Printscreen Youtube/RTS