Od siromašnog detinjstva do legendarnog Šurde: Ljubišu Samardžića život nije štedeo, a najveći gubitak nikada nije preboleo

Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine, ali njegovo ime i danas zauzima posebno mesto u istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije.

Generacije gledalaca pamte ga kao Šurdu iz „Vrućeg vetra“, Smokija, po kojem je dobio nadimak koji ga je pratio gotovo čitavog života, ali i po brojnim filmskim i televizijskim ulogama u kojima je umeo da bude istovremeno veliki glumac i čovek sa kojim je publika mogla da se poistoveti.

Njegov put do statusa legende, međutim, nije bio ni lak ni jednostavan.

Detinjstvo obeleženo siromaštvom i gubitkom oca

Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. godine u Skoplju, u skromnoj rudarskoj porodici.

Njegov otac Drago radio je u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje. Porodični koreni Samardžića vodili su sa Krivošija, a njegov otac se dvadesetih godina prošlog veka preselio u potrazi za boljim životom.

Međutim, Ljubišino detinjstvo naglo je prekinula velika tragedija.

Oca je izgubio kada je imao samo devet godina. Porodica je ostala bez glavnog oslonca, a majčina penzija bila je mala i jedva dovoljna za život.

Ljubiša je zbog toga veoma rano morao da odraste.

Već tokom gimnazijskih dana počeo je da radi kako bi pomogao majci i porodici.

Pravljenje sladoleda kao dečaku mu je bilo pitanje opstanka

Njegova majka u jednom trenutku otvorila je poslastičarnicu, a Ljubiša joj je pomagao u poslu. Pravljenje sladoleda postalo je deo njegove svakodnevice.

Godinama kasnije sa posebnom emocijom sećao se tih dana.

Opisivao je kako je satima okretao mehanizam kojim se pravio sladoled, pripremao smesu i radio sve dok ne bi bio potpuno iscrpljen.

Ipak, uprkos umoru i oskudici, u tim danima pronalazio je i male trenutke sreće.

Posebno je voleo da kaže da nijedan sladoled koji je kasnije probao nije imao ukus kao onaj koji je sam pravio.

Za njega taj sladoled nije bio samo poslastica. Bio je simbol detinjstva, rada i vremena u kojem je porodica, uprkos nemaštini, pokušavala da preživi.

Pravo je zamenio glumom

Samardžić u početku nije planirao da postane glumac.

Studirao je pravo, ali ga je umetnost ubrzo odvela u potpuno drugom smeru.

Upisao je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, gde je njegov talenat brzo primećen. Dobio je stipendiju za studije kod čuvenog reditelja Bojana Stupice, a potom je završio Akademiju.

Stupica mu je omogućio i stipendiju Ateljea 212, ali je Samardžića više privlačio film nego pozorišna scena.

Kamera će se pokazati kao prostor u kojem će ostaviti najdublji trag.

Prva filmska uloga i susret sa Milenom Dravić

Na filmu je debitovao 1961. godine u ostvarenju „Igre na skelama“.

Već naredne godine privukao je pažnju u filmu „Prekobrojna“ Branka Bauera. U tom ostvarenju prvi put je igrao sa Milenom Dravić.

Njihova saradnja postala je jedna od najpoznatijih u istoriji jugoslovenske kinematografije.

Zajedno su se pojavili u čak 25 ostvarenja, a publika je posebno volela njihovu filmsku hemiju.

Samardžić je tokom narednih godina nizao sve značajnije uloge, a među filmovima u kojima je igrao bili su „Peščani grad“, „Dani“, „Desant na Drvar“ i brojna druga ostvarenja.

Kako je nastao nadimak Smoki

Jedna od uloga koje su obeležile početak njegove karijere bila je ona u filmu „Peščani grad“.

Upravo zahvaljujući liku Smokija dobio je nadimak koji će ga pratiti decenijama.

Publika ga je toliko prihvatila pod tim imenom da je Ljubiša Samardžić za mnoge zauvek ostao – Smoki.

Zlatni lav u Veneciji bio je kruna karijere

Veliki trenutak u njegovoj karijeri dogodio se sa filmom „Jutro“.

U ostvarenju je igrao mladog partizana suočenog sa ratnim stradanjima, a za tu ulogu nagrađen je na Filmskom festivalu u Veneciji 1967. godine.

Dobio je Zlatnog lava i ostao jedini srpski glumac koji je osvojio ovo prestižno priznanje.

Dve godine kasnije usledila je još jedna velika nagrada. Za ulogu u filmu „Bitka na Neretvi“ Veljka Bulajića dobio je Gran pri u Nišu.

Tokom karijere ostvario je više od 70 filmskih uloga i radio sa gotovo svim najznačajnijim rediteljima jugoslovenske kinematografije.

Šurda ga je pretvorio u televizijsku legendu

Iako je imao izuzetno uspešnu filmsku karijeru, televizija mu je donela popularnost kakvu je malo koji glumac tog vremena mogao da dostigne.

Igrao je u serijama „Kuda idu divlje svinje“, „Dimitrije Tucović“, „Vruć vetar“ i „Policajac sa Petlovog brda“.

A onda je stigao Šurda.

Serija „Vruć vetar“ premijerno je emitovana 1979. godine i vrlo brzo postala jedan od najvećih televizijskih fenomena tog vremena.

Samardžić je igrao Borivoja Šurdilovića Šurdu – čoveka koji pokušava da pronađe svoje mesto u svetu, menja poslove i traži bolji život, ali odbija da pristane na ono što ne oseća kao svoj put.

Uz njega su igrali Miodrag Petrović Čkalja, Radmila Savićević, Bora Todorović, Vesna Čipčić i drugi velikani domaćeg glumišta.

Serija je nastala prema scenariju Siniše i Ljiljane Pavić, dok je režiju potpisao Aleksandar Đorđević.

Šurda je osvojio i publiku van Jugoslavije

Popularnost „Vrućeg vetra“ nije se završila u tadašnjoj Jugoslaviji.

Serija je prikazivana i u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj i Austriji, a posebno veliki uspeh doživela je upravo u Mađarskoj.

Koliko je Samardžić tamo bio popularan najbolje govori događaj iz osamdesetih godina.

Kada je u Mađarskoj proglašen za glumca godine, na stadionu u Budimpešti dočekalo ga je oko 100.000 ljudi, dok je veliki broj obožavalaca ostao ispred stadiona.

Takva popularnost bila je gotovo nezamisliva za glumca iz tadašnje Jugoslavije.

Pesma „A sad adio“, koja je postala jedan od zaštitnih znakova serije, dodatno je povezivala Šurdu sa publikom širom regiona.

Decenijama kasnije, uspomena na ovaj lik i dalje traje. U Niškoj Banji je 2022. godine podignut spomenik inspirisan Šurdom.

Nagrade su se nizale, ali porodica mu je bila najvažnija

Samardžić je tokom karijere dobio veliki broj priznanja.

Među njima su Sedmojulska nagrada SR Srbije za glumačko stvaralaštvo, Nagrada AVNOJ-a i brojna priznanja sa filmskih festivala.

Bio je jedan od najnagrađivanijih glumaca jugoslovenskog filma.

Ipak, iza svih nagrada i aplauza postojala je jedna stvar koju je smatrao važnijom od svega – porodica.

Sa suprugom Mirom imao je decu, a upravo je ona bila njegov najveći oslonac tokom najtežih godina.

Najveća tragedija: izgubio je sina Dragana

Godine 2001. Samardžićev život pogodila je tragedija od koje se nikada nije u potpunosti oporavio.

Njegov sin Dragan, koji se bavio filmskom produkcijom, preminuo je od leukemije u 34. godini.

Za čoveka koji je još kao dečak ostao bez oca, smrt sopstvenog deteta predstavljala je novi i mnogo teži udarac. Samardžić je kasnije govorio da je nakon Draganove smrti verovao da ni sam neće još dugo živeti.

- Kada je Gaga odlazio, mislio sam da neću moći da izdržim i da će mi uskoro doći kraj, ali me je Mira trgnula i naterala da radim jer ću u tome, kako je rekla, naći smisao opstanka, ispričao je svojevremeno glumac.

Upravo mu je rad pomogao da se izbori sa ogromnim bolom. Krajem devedesetih već je počeo da se bavi režijom i produkcijom, a nakon sinove smrti stvaranje mu je postalo jedan od načina da nastavi život.

Veliku utehu pronalazio je i u svojim unucima, kojima je bio veoma posvećen. Posebno je bio blizak sa unukom Sarom, koja je nakon njegove smrti emotivnom porukom pokazala koliko joj je deda značio.

„Deda, a sad adio“

Nakon Ljubišine smrti, njegova unuka Sara objavila je potresnu poruku u kojoj se prisetila odrastanja uz čoveka kojeg je javnost poznavala kao velikog glumca, ali je njoj pre svega bio – deda.

Sećala se kako kao dete nije u potpunosti razumela njegovu slavu, kako je umela da se naljuti kada mu prilaze nepoznati ljudi, ali i koliko je volela da je vodi na snimanja i da dolazi po nju u vrtić.

- Imala sam sreće što sam te poznavala 23 godine, od kad sam bila mala i nisam shvatala šta je to biti glumac i biti poznat, što sam se durila kad prilaze nepoznati ljudi dok šetam sa svojim dedom, što sam plakala na scene Policajca sa Petlovog brda, jer kako moj deda može da sedi sa 4 žene, a da nijedna od njih nije moja baba...

U nastavku poruke osvrnula se i na njegovu životnu snagu i način na koji se borio nakon gubitka sina.

- Pokazao si mi šta znači borba i koliko snage si imao i koliko je tvoje srce bilo jako. Znam da si tamo gore srećan i da si posle toliko godina opet sa svojim Gagom.

Na kraju je napisala:

- Deda, a sad adio.

Samardžić je još za života izrazio želju da nakon smrti ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, već pored svog sina Dragana.

Porodične tragedije nastavile su se i nakon njegove smrti

Nažalost, ni posle Ljubišine smrti teške porodične tragedije nisu prestale.

Njegova unuka Sara kasnije je ostala i bez majke. Nakon njene smrti objavila je fotografiju sa venčanja svojih roditelja uz kratku, ali veoma emotivnu poruku:

- Tamo negde ste opet zajedno.

Legat koji je ostavio iza sebe

Samardžić je još za života vodio računa o tome da deo svog profesionalnog nasleđa sačuva za buduće generacije.

Svoje nagrade, diplome i priznanja poklonio je Jugoslovenskoj kinoteci u februaru 2014. godine. Njegov legat predstavljen je javnosti 27. februara 2016.

Godinu dana kasnije snimio je i film o svom životu pod nazivom „Panta rei“.

Kao da je želeo da još jednom ostavi lično svedočanstvo o svom životu, karijeri, porodici i vremenu kojem je pripadao.

Poslednje godine i poslednja borba

U poslednjim godinama života njegovo zdravlje počelo je ozbiljno da se pogoršava.

Krajem 2016. godine operisan mu je tumor na mozgu, nakon čega je usledila teška borba sa bolešću.

Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine u Beogradu, u 81. godini života.

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, pored sina Dragana, upravo onako kako je želeo.

Iza njega su ostale desetine filmova i serija, brojne nagrade i likovi koji su postali deo kolektivnog sećanja nekoliko generacija.

 Naslovna fotografija: Printscreen Youtube/RTS