Bila je jedno od prepoznatljivih lica Jugoslavije, a onda je nestala sa ekrana: Danas živi potpuno drugačije

Postoje glumci čija lica publika prepozna istog trenutka, čak i kada ne može odmah da se seti njihovog imena. Dovoljna je jedna scena iz starog filma, nekoliko taktova uvodne špice ili repriza kultne serije i sećanje se vrati u vreme kada su se domaći filmovi čekali pred televizorom.

Jedno od takvih lica bila je Tatjana Tanja Pujin.

Publika je pamti iz „Oktoberfesta“, „Hajde da se volimo“, „Špijuna na štiklama“, „Suludih godina“, „Poslednjeg valcera u Sarajevu“, „Mi nismo anđeli“ i serije „Bolji život“. RTS navodi da je, iako gotovo tri decenije nije živela u Srbiji, ljudi i dalje prepoznaju na beogradskim ulicama upravo zahvaljujući filmovima koji se godinama iznova gledaju.

A onda je Tanja Pujin, u trenutku kada je pred njom mogla da bude još duga glumačka karijera, otišla.

Od „Boljeg života“ i „Oktoberfesta“ do odlaska iz zemlje

Rođena je u Čačku, a glumu je završila u Beogradu. Već tokom osamdesetih postala je jedno od prepoznatljivih mladih lica jugoslovenske kinematografije.

U „Oktoberfestu“ Dragana Kresoje igrala je Senku, pojavila se u „Suludim godinama“, a publika je pamti i kao jednu od suparnica Lepe Brene u filmu „Hajde da se volimo“.

Imala je ulogu i u jednoj od najgledanijih jugoslovenskih televizijskih serija svih vremena „Boljem životu“. Ipak, njeno pojavljivanje u toj seriji nije se razvilo onako kako je prvobitno moglo.

Pujin je kasnije ispričala da je njen lik trebalo da dobije bebu, ali da su se tokom snimanja pojavili problemi sa pronalaženjem deteta za scenu. Uloga je potom skraćena i na kraju ugašena.

Usledili su novi filmovi, ali i potpuno drugačije vreme.

Početkom devedesetih, dok se Jugoslavija raspadala, Pujin je napustila zemlju i otišla u Italiju. RTS navodi da je tamo nastavila život, ali ne i glumačku karijeru kakvu je imala u Jugoslaviji.

U Italiji je počela potpuno drugačiji život

Odlazak nije značio samo promenu adrese. Tanja Pujin se vremenom praktično oprostila od profesije po kojoj ju je publika poznavala.

U Italiji se udala za Đulijana Červinija, koji je radio kao savetnik pres-kabineta predsednika Italije. Njihova priča imala je i neobičan detalj, venčali su se na Baliju, a godinama kasnije, 2013, obnovili zavete u Rimu.

Ali umesto pokušaja da u novoj zemlji nastavi glumačku karijeru, Tanja je krenula drugim putem.

Radila je dokumentarne i putopisne sadržaje, bavila se računarima i ugostiteljstvom, imala sopstvenu produkciju, a sarađivala je i sa italijanskom televizijom RAI. U jednom periodu govorila je i o svojoj organskoj bašti u Rimu i ljubavi prema kuvanju, za koje je rekla da joj je na neki način zamenilo glumu.

Kada joj se majka razbolela, prioriteti su se ponovo promenili. Vratila se u Beograd kako bi brinula o njoj, a nakon majčine smrti nastavila je da traži način života koji joj više odgovara od nekadašnjeg ritma velikih gradova.

Gluma joj više ne nedostaje

Možda je upravo to najzanimljiviji deo njene priče.

Mnogi glumci koji su napustili scenu decenijama kasnije govore o želji da se vrate pred kamere. Kod Tanje Pujin stvari stoje drugačije.

Ona je otvoreno govorila da je gluma više ne zanima na način na koji ju je nekada zanimala. I dalje voli film, serije i pozorište i raduje se kada vidi kolege da rade, ali sebe više ne vidi u povratku profesiji, a poslednjih godina napravila je još jednu veliku promenu.

Posle dugog života u Italiji, Pujin je u jednom od novijih razgovora otkrila da se preselila na Fuerteventuru, jedno od Kanarskih ostrva. Umesto Rima i života u metropoli, izabrala je ostrvo, prirodu i mnogo mirniji svakodnevni ritam.

Kako je opisala svoj novi život, vozi bicikl, provodi vreme u prirodi i uživa u mirnijoj i izolovanijoj svakodnevici. Povratak glumi nije deo njenih planova.

Publika je ipak nije zaboravila

Paradoks njene priče jeste u tome što je ona od sveta koji ju je učinio poznatom odavno otišla, ali taj svet nije sasvim otišao od nje.

„Oktoberfest“ se i dalje gleda. „Bolji život“ se reprizira. Isto važi za „Mi nismo anđeli“, „Hajde da se volimo“ i druge filmove u kojima je igrala. Zato se događa da je, posle toliko godina izvan domaće kinematografije, prolaznici u Srbiji i dalje prepoznaju.

Možda upravo zbog toga njena priča danas privlači pažnju. Nije nestala zato što je publika prestala da je želi niti zato što više nije imala gde da igra. U jednom trenutku jednostavno je izabrala drugačiji život.

Od filmskih setova i vremena kada se nalazila među najprepoznatljivijim mladim glumicama Jugoslavije, preko tri decenije života u Italiji, dokumentaraca i televizijskog rada, do bicikla i mirnog života na ostrvu, put Tanje Pujin ispao je potpuno drugačiji od onoga što bi neko mogao da pretpostavi gledajući je u starim jugoslovenskim filmovima.

A dok ona danas bira mir daleko od velikih gradova i kamera, njene stare uloge nastavljaju da rade ono zbog čega je i posle toliko godina ljudi zaustavljaju na ulici, podsećaju na vreme kada je njeno lice znala gotovo cela Jugoslavija.