Desanka Maksimović je znala šta znači biti sam: Njene reči o samoći i danas zvuče neverovatno tačno

U jednom od svojih poslednjih velikih intervjua, objavljenom u NIN-u 1992. godine, Desanka Maksimović upitana je kako podnosi to što je pesnik i, kako je tada navedeno u pitanju, „veliki usamljenik“.

Njen odgovor bio je kratak i bez ulepšavanja.

- Nije lako, rekla je, ali je odmah objasnila da joj je samoća bila neophodna kada bi počinjala da piše. Tada joj je, kako je govorila, bilo potrebno da ostane sama, jer se upravo u tišini u njoj budilo nešto novo, ono što će kasnije postati pesma.

Samoća kao prostor za misli

Za Desanku samoća očigledno nije predstavljala jednostavno povlačenje od sveta. Bila je prilika da se čovek udalji od svakodnevne buke i ostane nasamo sa sopstvenim mislima.

Takav odnos prema samoći vidi se i u njenoj svakodnevici. Prema sećanjima njenog sestrića, Desanka je ujutru odlazila na Adu Ciganliju, gde je šetala i pisala, a tek nakon toga se vraćala obavezama i ljudima.

Za nju, dakle, samoća nije nužno značila prekid sa svetom. Naprotiv, bila je način da mu se kasnije vrati sa nečim što je u toj tišini pronašla.

„Puna je mene same moja osama“

Samoća je bila i važna tema njene poezije.

U pesmi „Samoća“ Desanka u početku stvara gotovo spokojnu sliku prirode i tišine. Udaljavanje od drugih ljudi omogućava lirskom subjektu da ostane sam sa sobom. Međutim, kako pesma odmiče, postaje jasno da samoća nije samo prijatno utočište.

Ona može biti prisutna i onda kada čovek voli, kada je okružen ljudima i kada nije fizički sam.

Jedan od stihova posebno sažima taj paradoks:

- Puna je mene same moja osama.

U tim rečima samoća prestaje da bude tek odsustvo društva. Ona postaje unutrašnje iskustvo – nešto što čovek nosi sa sobom i što ne može u potpunosti da podeli ni sa najbližima.

Možemo biti sami i među ljudima

Upravo tu se Desankino razmišljanje o samoći približava jednom od velikih paradoksa ljudskog iskustva.

Čovek može biti sam i osećati mir. Isto tako, može biti okružen ljudima, a ipak se osećati potpuno usamljeno.

Desankina poezija pokazuje da ona nije samoću posmatrala kao suprotnost ljubavi, prijateljstvu ili bliskosti. Njeni stihovi puni su ljudi, nežnosti, prirode i potrebe da se nekome nešto kaže.

Ali za taj unutrašnji razgovor ponekad je neophodno prvo ostati sam.

Šopenhauer: „Sam“ znači biti svoj

Slična razmišljanja mogu se pronaći i kod velikih filozofa.

Artur Šopenhauer smatrao je da čovek tek u samoći može u potpunosti da bude ono što jeste. Za njega je odnos prema samoći bio povezan i sa odnosom prema slobodi: što je čovek manje zavisan od društva drugih, manje je prinuđen da se prilagođava njihovim očekivanjima.

Fridrih Niče je takođe pravio razliku između samoće i napuštenosti. U delu „Tako je govorio Zaratustra“ samoća nije prikazana isključivo kao kazna. Zaratustra joj se vraća gotovo kao domu, dok istovremeno otkriva da čovek ponekad može biti usamljeniji u gomili nego kada je potpuno sam.

Seneka je, sa druge strane, imao uravnoteženiji pogled. Nije smatrao da čovek mora da bira između društva i samoće. I jedno i drugo imaju svoju svrhu. Nakon previše vremena provedenog među ljudima potrebna nam je tišina, dok posle previše samoće ponovo tražimo druge.

Paskalovo pitanje koje i danas odzvanja

Blez Paskal otišao je korak dalje. Razmišljajući o ljudskoj potrebi da stalno budemo zauzeti, zabavljeni i okruženi nečim što će nam skrenuti pažnju, ukazivao je na našu nesposobnost da jednostavno ostanemo sami sa sobom.

Njegova misao i danas deluje iznenađujuće savremeno: koliko zapravo možemo da izdržimo bez telefona, razgovora, obaveza, muzike ili bilo kakvog drugog oblika odvraćanja pažnje?

Možda se upravo tu krije i trajnost Desankinih reči.

Samoća sama po sebi nije ni dobra ni loša. Sve zavisi od toga šta čovek pronađe kada ostane bez buke oko sebe.

Nekome će tišina doneti nemir, nekome prazninu, a nekome mir i prostor za misli.

Za Desanku Maksimović bila je upravo to – prostor u kojem je mogla da čuje ono što se u svakodnevnoj buci teško čuje.

A možda je zato njen stih o samoći i danas toliko snažan: „Puna je mene same moja osama.“

Naslovna fotografija: Printscreen Youtube Trezor RTS