Nele Karajlić za Direktno: „Prijatelji me obaveštavaju kad neki političar kaže ono što smo mi iz zezanja govorili pre 30 godina u Nadrealistima"

Kako ste zadovoljni nastupom na Zemun festu i reakcijom publike?

Meni je bilo zausta divno. Mnogo volim ovakve prostore na kojima možeš da imaš neposredan kontat sa
publikom. Iznenadio me veliki broj mladih ljudi, skoro djece. Kada sam pozvao publiku da izađu na scenu
na pjesmi Djevojčice kojima miriše koža, nije bilo starijih od dvadeset godina. Izgleda da nismo radili
uzalud.

Koliko vam znači kada se publika i danas vraća pesmama koje ste stvarali pre nekoliko decenija?

Znači mnogo. Mi, kad smo pravili te pjesme, nismo imali ideju da će to trajati duže od godinu, dvije. Vi ste mlada generacija, pa se ne sjećate da je među pank generacijom postojala teza da je bend dobar samo na prvoj poči i da se poslije nje treba raspasti. Mi, srećom, nismo krenuli tom logikom, i evo još sviramo. Morate imati na umu da Zabranjeno pušenje niakda nije pisalo evergrine ili svevremenske hitove. naše pjesme su uvijek neka priča, posaban ugao gledanja i sa komplikovanim tekstom. Mislim da se u jednoj našoj pjesmi nalazi više riječi nego u cjelokupnom modernom muzici danas. osim hip hopa, naravno.

Nedavno je objavljen album „Pijani brod“. Kakve su reakcije publike?

Reakcija je izuzetno dobra. Publici se sviđaju nove pjesme, neki ih tek uče, ali su reakcije na spotove jako dobre, jer smo po prvi put koristili vještačku inteligenciju da ih napravimo. Ali, kao i za svaki naš album, kakva je reakcija publike vidjećemo za tridesetak godina.

Da li je album za vas neka vrsta nastavka „Zabranjenog pušenja“ ili nešto potpuno novo?

Ja nikada nisam robovao formama niti nekim obrascima po kojima sam pisao pjesme. Možda baš zbog toga nisam neki veliki hitmejker, kao što su to neke moje kolege. i ovaj album sam snimao iz srca, vođen vlastitim instinktom. Pa dokle dobaci, dobaci

Jednom ste rekli da su neke pesme za koje ste mislili da neće proći postale hitovi, poput „Pišonje i Žuge“. Da li danas, posle toliko decenija, umete da prepoznate šta će publika voleti?

Ne. Ja nikada nisam uspio da proniknem u ukus publike. Ni onda, kad je to bilo “naše vrijeme” a ni sada kada je na snazi neka sasvim druga muzika od one koja se meni sviđa. Naravno, ja ne nipodaštavam ničiji rad, naprotiv, cijenim svakoga ko napiše pjesmu kakva god da je. Ali ja nisam taj koji umije da piše hitove. A nekad bi volio da mogu.

Sa kim biste danas voleli da napravite novu saradnju? U muzici ili bilo kom drugom fromatu?

Ja sam otvoren da radim sa svima ko želi da eksperimentiše. Prije par godina napravio sam eksperiment sa Djansima, Jang Palkom i Maretom, momcima koji sviraju sasvim drugačiju muziku od moje. Napravili smo pjesmu Ti to ne razumeš. Radeći sa njima bio sam zaista sretan.

Spremate li nešto novo što publika može da očekuje u narednom periodu?

Krenućemo u koncertne aktivnosti, a sa druge strane pripremam i novi roman. Kod mene, kada jedan Nele zaspe, drugi se probudi.

Kada pogledate celu svoju karijeru, postoji li nešto što biste danas uradili drugačije?

Ha! Pa sve bi uradio drugačije. Prije svega izabrao bih drugi grad da se u njemu rodim. S obzirom na to da sam život posvetio rok muzici, Umjesto Sarajeva, trebalo je da se rodim u Liverpulu, ili Njujorku. Kad sam već shvatio da sam rođen na pogrešnom mjestu, trebalo je da postanem fudbaler, a kada sam i to promašio, trebalo je, umjesto da snimam Nadrealiste, da otvorim agenciju za Čitanje budućnosti, ili , na kraju krajeva, igram loto ili sportsku prognozu. Kao što vidiš ostao sam na pisanju pjesama.

Nekada ste govorili da bez „utopijske slike“ nema velike muzike. Kada biste danas morali da pronađete jednu ideju oko koje bi se okupila nova generacija muzičara, šta bi to bilo?

Kad bih to znao bi bih mesija. To je interesantna, ali nezahvalna uloga. Mesije se obično pojavljuju kad narod izgubi svaku nadu, a pošto smo relativno blizu velikih svetkih kataklizmi nije isključeno da se u neka doba pojavi neko ko će da nas prevede preko Velikog mora u mirne krajeve.

Rekli ste u jednom intervjuu da je vaše vreme imalo svoje „frajere“, od Dilana i Bitlsa do Markesa i Štulića. Ko su ljudi koje bi danas trebalo da poznaje neko ko želi da razume vreme u kojem živimo?

Da bi neko razumio svijet, mora mnogo da čita, da razmišlja, da se edukuje. Od Homera, do Džonija. Nemoguće je da se shvati to što nas okružuje, niti sistem koji nas jede, a da prije toga niste to prepoznali u literaturi, ili na filmu, slikarstvu ili nekoj drugoj umjetnosti. Moje iskustvo mi govori da nam kultura i umjetnost mnogo više govore o ljudskom rodu od ekonomije, vojski, pa čak i nauke. Niko se ne sjeća ko je bio kralj u vrijeme kada je živio Betoven, isto kao što me niko ne može uvjeriti da je neko mogao da napravi automobil BMW, a da nije prije toga u sovjoj kulturi imao Hegela, ili Baha. Italija je najljepši primjer toga. Ona nije slučajno zemlja mode, dizajna, ljepote, nije slučajno. Ta pravila uspostavili su leonardo, Mikelanđelo, Rafaelo.

Danas veštačka inteligencija može da napiše pesmu, napravi spot, imitira glas i praktično stvori čitavog umetnika. Šta je ono što čovek još uvek ima, a mašina ne može da odglumi?

Može da rado sve, ali je lako provališ. Vidiš njen rukopis na kilometar I uopšte te ne uzbuđuje. Mi smo je koristili, ali ne da nam njena upotreba bude sama po sebi cilj, već da njome ispričamo priču koju nije smislila ona, već čovjek.

Da li još verujete da humor može da promeni društvo ili je danas postao samo način da preživimo ono što se dešava oko nas?

Humor je božji dar. Ima ona jedna rečenica koja se pripisuje Marku Tvenu koja kaže da čovjek bez smisla za humor ne treba da brine u životu. Najgore mu se već dogodilo. I sada je humor nešto što nas drži uspravno.

Nekada ste govorili da ste izgubili „proročke moći“ posle devedesetih. Kada danas pogledate neke stare skečeve „Top-liste nadrealista“, da li postoji nešto što ste tada napravili, a što vas danas čak i plaši koliko je bilo precizno?

Kada gledam Nadrealiste, a sada je to mnogo lakše jer imaju svoju jutjub stranicu, uglavnom gledam nas kako smo bilo mladi i ludi i kako nismo prezali ni od čega. Ponegdje se zbunim sa kojom smo preciznošću prorekli određene stvari, ali, moram da priznam, da mi na ta naša proročanstva mnogo više ukazuju prijatelji, koji me, preko mreža, skoro svakodnevno obavještavaju kako je neki skeč dobio realizaciju u stvarnosti, ili kako je neki političar rekao danas ono što smo mi iz zezanja govorili prije trideset i kusur godina.

Ako biste danas pravili novu „Top-listu nadrealista“, šta bi bilo prvo što biste stavili u emisiju kao potpuno nadrealan prizor koji nam je postao svakodnevica?

Danas je nemoguće praviiti Top listu. Ne postoji televizija, sistem ili platforma kojoj bi se to isplatilo. Nadrealisti su nastali u socijalizmu u kojem nikome nije bilo važno koliki rejting imaju, da li se gledaju i koliko novca donose reklame emitovane u sklopu Nadrealista. Znači, najnadrealnije bi bilo da se, u ovom obliku kapitalizma u kojem sada živimo, snimaju nadrealisti. nadrealnije od toga ne može.

Naslovna fotografija: Direktno.rs/Rajko Ristić