Od skakanja do šutke: Kako je nastao jedan od najprepoznatljivijih običaja na rok koncertima

Kod nas se za ovakav način "igranja" odomaćio naziv šutka. U svetu ćete češće čuti pogo, slam dancing, moshing ili jednostavno mosh pit. Iako se ti izrazi danas često mešaju, iza njih stoji nekoliko decenija razvoja pank, rok i metal koncertne kulture.

Pre šutke bio je pogo

Jedan od prvih plesova koji je postao neraskidivo vezan za pank bio je pogo. Nema mnogo filozofije – skače se gore-dole, često gotovo u mestu, uz mnogo manje prostora između ljudi nego što bi većini bilo prijatno.

Pogo je postao posebno prepoznatljiv na britanskoj pank sceni tokom druge polovine sedamdesetih, a uz njegov nastanak vezana je i jedna od najpoznatijih pank legendi.

Sid Višis tvrdio je da ga je upravo on izmislio oko 1976. godine, još dok je bio redovan posetilac koncerata Sex Pistolsa, pre nego što je postao njihov basista.

Postoji nekoliko verzija. Prema jednoj, Višis je skakanjem namerno provocirao ljude u publici koji mu se nisu dopadali. Šejn Mekgovan, koji će kasnije postati frontmen The Poguesa, imao je drugačije objašnjenje – tvrdio je da je Sid na koncertima nosio kožni pončo koji mu je toliko ograničavao pokrete da praktično nije mogao da radi ništa drugo osim da skače gore-dole.

Viv Albertin iz benda The Slits ponudila je još jednu verziju i povezala pogo sa načinom na koji je Sid skakao dok je svirao saksofon.

Ko je zaista prvi počeo, teško je dokazati. Ono što nije sporno jeste da je pogo veoma brzo postao jedan od simbola rane pank publike.

A onda je postalo žešće

Kako je pank postajao brži i agresivniji, menjala se i publika ispred bine.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih na američkoj hardcore sceni razvijaju se mnogo grublji oblici plesa. Više nije bilo dovoljno samo skakati. Ljudi su počeli da se guraju, zaleću jedni u druge, sudaraju ramenima i koriste prostor ispred bine na potpuno drugačiji način. 

Tu dolazimo do slam dancinga i moshinga kakav danas prepoznajemo. Posebno važnu ulogu imale su hardcore scene u Kaliforniji, Vašingtonu, Bostonu i Njujorku, a tokom osamdesetih ovaj način ponašanja publike preliva se i na metal koncerte.

Zanimljiva je i priča o tome kako je nastala sama reč "mosh".

Jedna od najčešće navođenih verzija vodi do legendarnog benda Bad Brains i njihovog frontmena H.R. On je koristio izraz "mash", odnosno "mash it up", ali je zbog njegovog jamajčanskog izgovora publici zvučalo kao "mosh".

Izraz se tokom osamdesetih proširio scenom, a kasnije je postao toliko uobičajen da je gotovo potisnuo stariji naziv slam dancing.

Šutka ipak nije isto što i tuča

Nekome ko prvi put vidi mosh pit to objašnjenje možda neće delovati naročito ubedljivo.

Ljudi se guraju, zaleću jedni u druge, padaju, a u nekim varijantama pokreti mogu da budu prilično grubi. Povrede nisu nemoguće i moshing svakako nije bez rizika.

Ali postoji velika razlika između učestvovanja u šutki i pokušaja da nekoga stvarno povredite.

Jedno od najpoznatijih nepisanih pravila glasi: ako neko padne – podiži ga.

Ako neko izgubi cipelu, telefon ili nešto drugo, često ćete videti kako predmet završi podignut iznad glava dok se ne pronađe vlasnik. Ljudi koji stoje na ivici pita, a ne žele da učestvuju, takođe ne bi trebalo da budu namerno uvučeni u njega.

Naravno, ne ponaša se svaka publika isto i nema garancije da će se baš svaki učesnik držati tih pravila. Ali ideja klasičnog mosh pita nije stvarna tuča, već kontrolisani haos, kao što je to izvedeno na nastupu Benda KOIKOI.  

Od poga do trčanja u krug

Tokom decenija pojavile su se brojne varijante.

Jedna od najprepoznatljivijih je circle pit. Umesto nasumičnog sudaranja, deo publike počinje da trči u velikom krugu, obično sve brže kako pesma dobija na intenzitetu.

Tu su i različiti oblici slam dancinga, two-stepa i pokreta karakterističnih za pojedine hardcore scene, dok je metal tokom vremena usvojio i razvio svoje verzije moshinga.

Zbog toga ono što danas jednostavno zovemo šutkom zapravo nije jedan ples sa jasno propisanim koracima. Više je reč o čitavoj koncertnoj kulturi koja se menjala zajedno sa muzikom.

Zašto ljudi uopšte žele da se guraju?

Nekome ko nikada nije ušao u mosh pit verovatno je upravo ovo najveća misterija.

Za ljude koji učestvuju, međutim, šutka uglavnom nije pokušaj da nekoga udare, već fizički odgovor na muziku. Adrenalin, brzina, glasna muzika i masa ljudi stvaraju prostor u kojem energija sa bine praktično prelazi u publiku.

I upravo zato je ovaj običaj preživeo toliko dugo.

Od pank klubova sedamdesetih i američkog hardcorea osamdesetih, moshing je stigao na ogromne festivale i koncerte širom sveta.

Sa strane izgleda kao potpuni haos. Iznutra ipak postoji jedno pravilo koje verovatno najbolje objašnjava čitavu stvar:

Guraš se, skačeš i sudaraš – ali kada neko padne, pružaš mu ruku.