"Mnogi su tako zakasnili": Ove reči Marinka Madžgalja kidaju dušu

Bilo da je bio urnebesni Gruja u komediji "Crni Gruja", emotivni Safet u drami "Ranjeni orao", ili polovina nezaboravnog muzičkog dvojca "Flamingosi", sa sobom je uvek nosio retku dečačku iskrenost, šarm i toplinu. Njegove kolege i prijatelji opisivali su ga kao čoveka sa jedinstvenim darom – da učini da se svako u njegovom društvu oseća važno, posebno i voljeno.

Duboko je verovao u prave, iskrene ljudske vrednosti koje se danas često gube u brzini svakodnevice. Marinko je bio oličenje šarma stare škole – suptilnog, dubokog i nikada napadnog. Često je govorio o tome kako se pažljivo grade i čuvaju odnosi, ostavljajući nam u amanet misao da pažnja prema voljenima nikada ne sme da prestane:

- Pravi kavaljer uvek podseća svoju damu zašto se u njega zaljubila.

Pozorište kao igralište i vera u sopstvenu inicijativu

Njegov umetnički put bio je neraskidivo vezan za pozorišne daske, koje su za njega predstavljale slobodno igralište i mesto gde je konstantno pomerao granice svoje kreativnosti. Nije čekao da mu se prilike same dogode – on ih je samostalno stvarao.

Iskreno je verovao u snagu pojedinca i moć sopstvene inicijative, podstičući i mlađe kolege da ne budu samo nemi posmatrači sopstvenih života i karijera:

- Drago mi je što ljudi ne sede skrštenih ruku, već počnu da rade predstave u svojoj režiji — istakao je svojevremeno glumac.

Ta njegova neutoljiva potreba za radom i stvaralaštvom bila je pokretač koji ga je vodio kroz najteže pozorišne uloge i najlepše pesme.

 "Flamingosi" i pesme koje su postale lična karta

A pesme... one su bile posebna, nezaboravna priča. Kroz grupu "Flamingosi", koju je osnovao sa Ognjenom Amidžićem, Marinko je pokazao svoju drugu stranu – romantičnu, melanholičnu, a opet beskrajno duhovitu. Njegov glas nosio je emociju koja se ne uči na akademijama, već se isključivo živi i oseća.

Mnogi i danas, dok šetaju obalom ili gledaju u zalazak sunca, tiho pevuše stihove koji su postali njegova lična karta:

"Fališ mi ti, da produžiš sa mnom ka obali i pomogneš mi da zavolim baš sve godine što dolaze..."

Marinko je bio umetnik trenutka, ali i umetnik velike nade. Čak i kada su njegove pesme govorile o bolnim rastancima, u sebi su nosile čistu želju za srećom onog drugog:

"Ako te nekada sretnem, hoću da smeješ se ponovo i da ti vrate svu ljubav koju sam ti ja jednom odneo..."

Njegov prenagli i prerani odlazak u 37. godini života ostavio je ogromnu prazninu u srpskoj kulturi i srcima publike. Međutim, Marinko nam je u nasleđe ostavio najvažniju lekciju o prolaznosti i tome koliko je dragoceno ne odlagati sreću, zagrljaje i lepe reči.

Nije gubio vreme na ljutnje, sujete i čekanja. Njegov najvažniji savet svima nama ostaje kao večni podsetnik na vrednost svakog proživljenog trenutka:

- Kada poželiš nekome nešto lepo reći, ne čekaj sutra. Mnogi su tako zakasnili.

Naslovna fotografija: ATAImages/Antonio Ahel