„Ne želim umirati na rate:“ Vedrana Rudan htela otići na eutanaziju u Švajcarsku - ovo je razlog zbog kog je odustala

Vedrana Rudan je tokom čitave karijere govorila o temama od kojih su drugi često sklanjali pogled. Brak, porodica, starenje, novac, bolest, društvo, smrt, kod nje gotovo da nije postojala tema koja je bila previše neprijatna da bi o njoj govorila otvoreno. Takva je ostala i kada je život pred nju stavio možda najteži izazov.

Nakon što joj je dijagnostikovan rak žučnih kanala i nakon što su se metastaze proširile, Rudan je počela javno da govori o sopstvenoj smrtnosti. Bez velikih fraza i bez pokušaja da bolest predstavi lepšom nego što jeste. U jednom trenutku donela je i odluku koja je izazvala ogromnu pažnju javnosti, želela je eutanaziju.

„Ne želim umirati na rate“

O tome je posebno otvoreno govorila u martu 2025. godine, gostujući kod Aleksandra Stankovića u emisiji „Nedjeljom u 2“ na HRT-u. Objasnila je da odluka nije nastala preko noći. Govorila je da već dugo zna kako ne želi da izgleda kraj njenog života i da ne želi dugotrajno umiranje praćeno patnjom. Njena poruka bila je kratka i karakteristično direktna: „Ne želim umirati na rate.“

Rudan je objasnila da želi eutanaziju i da su ona i suprug tokom godina odvajali novac upravo za tu mogućnost. Prema njenim tadašnjim rečima, procedura je koštala oko 17.000 evra, ali nije ostalo samo na razmišljanju. Vedrana je zaista počela proces.

Kontaktirala je organizaciju u Švajcarskoj i započela prepisku. O svojoj odluci obavestila je supruga i decu, a zatim poslala medicinsku dokumentaciju i potrebne nalaze. Kako je sama ispričala, prihvaćena je kao kandidat i platila je članarinu. Na prvi pogled izgledalo je da je odluka konačna, ali procedura je bila mnogo složenija nego što je zamišljala.

Jedna informacija počela je da menja njenu odluku

Tokom komunikacije dobila je podatak koji joj je posebno ostao u sećanju. Rečeno joj je, kako je ispričala, da oko 85 odsto ljudi koji pokrenu takvu proceduru na kraju odustane. Razlog je, između ostalog, rigorozan proces procene.

Shvatila je da bi morala da ode u Švajcarsku, provede tamo određeno vreme i razgovara sa stručnjacima koji bi procenjivali njeno stanje i sposobnost da donese takvu odluku. Postojala je i mogućnost da joj neko kaže da za nju još postoje načini lečenja ili pomoći.

Dok je procedura trajala, dogodilo se nešto sasvim drugo, njeno telo postajalo je sve slabije. Bolest je napredovala, a Rudan je pričala da je postala toliko fizički slaba da joj je i samo putovanje predstavljalo gotovo nepremostivu prepreku.

Na kraju je odustala od odlaska u Švajcarsku, ali razlog nije bio samo fizička nemoć.

U bolnicu je otišla očekujući jedno, a dogodilo se drugo

U međuvremenu je počela da se leči. U riječkoj bolnici, u koju je prvobitno, kako je slikovito opisala, ušla očekujući sasvim drugačiji ishod, susrela se sa lekarima koji su joj predstavili mogućnosti koje još ima. Dobila je podatke, statistiku i procenu da terapiji ipak treba dati šansu.

Prihvatila je hemoterapiju.

Žena koja je bila spremna da ode u Švajcarsku kako bi sama odlučila kada će njen život biti završen odlučila je da nastavi borbu.

Možda je upravo to ono po čemu je Vedrana Rudan ostala prepoznatljiva i u najtežem periodu. Nije pokušavala da bude „inspirativna“ po svaku cenu, niti je bolest pretvarala u priču u kojoj svaki dan mora da bude pobeda. Pisala je o strahu, bolnicama, pregledima, lekarima, hemoterapiji i fizičkoj slabosti onako kako je čitavog života pisala o svemu ostalom, direktno.

„Kad pišem, ja sam živa“

Istovremeno je govorila i o onome što joj je davalo razlog da nastavi. U razgovoru za HRT izgovorila je možda jednu od najvažnijih rečenica tog perioda: „Kad pišem, ja sam živa.“

Pisanje za nju nije bilo samo posao. Bilo je dokaz da je još tu.

Rudan je čak i sopstvenu smrt pokušavala da objasni jezikom koji joj je bio svojstven, bez velikih metafizičkih odgovora. U „Nedjeljom u 2“ govorila je o ideji da smrt posmatra kao odlazak negde gde više nema signala.

Iza humora koji je često koristila kada govori o najtežim stvarima ipak se videlo nešto drugo, želela je kontrolu. Čitavog života insistirala je na slobodi da čovek govori, bira i živi prema sopstvenim pravilima, pa je isti princip pokušala da primeni i na poslednju odluku, ali život joj je, makar tada, promenio plan.

Donela je odluku o smrti, a onda izabrala još vremena

Priča Vedrane Rudan o eutanaziji zato nije samo priča o tome da je želela da umre. Mnogo je složenija. Ona je pokrenula proceduru, prikupila dokumentaciju, razgovarala sa porodicom i bila spremna da ode u Švajcarsku. A onda je, suočena sa komplikovanom procedurom, sopstvenom fizičkom slabošću, ali i mogućnošću lečenja koju su joj ponudili lekari, odustala.

Prihvatila je terapiju, nastavila da piše i nastavila da govori o smrti istom otvorenošću kojom je govorila o životu.

Možda je upravo u tome bila jedna od najvećih kontradikcija Vedrane Rudan. Žena koja je bez straha govorila da želi pravo da odluči kada će otići, istovremeno je pronalazila razlog da ostane, svaki put kada bi sela da piše.