Ovako je govorila Vedrana Rudan: Rečenice žene koja se nikada nije plašila istine

Vedrana Rudan nije govorila da bi se dopala publici, već da bi je trgla, naljutila i naterala da razmišlja. Njene izjave o životu, ljubavi, ženama, slobodi, pisanju i smrti ostaju možda najtačniji portret žene koja nikada nije pristala da govori tiše samo zato što je drugima bilo neprijatno da je slušaju.

O Vedrani Rudan mogu da se napišu biografije, nabroje knjige, predstave, intervjui, otkazi i kontroverze, ali će je njena publika najduže pamtiti po rečenicama. Po onim kratkim, oštrim mislima koje su izazivale smeh, nelagodu ili bes, a ponekad sve to istovremeno.

Nije ublažavala stav da bi bila prihvaćena. Nije se izvinjavala što psuje, što govori o ženskoj seksualnosti, nasilju, braku, politici, siromaštvu, starosti ili smrti. Njene reči često nisu bile nežne, ali su pogađale pravo u ono mesto koje društvo pokušava da sakrije.

Vedrana Rudan preminula je u 77. godini, posle duge i teške borbe sa karcinomom. Iza nje ostaju knjige i tekstovi, ali i izjave koje najbolje objašnjavaju ko je zaista bila.

O slobodi: „Nisam bila ni naša ni njihova“

Sloboda za Vedranu Rudan nije bila fraza, već skupo plaćena odluka. Zbog svojih stavova ostajala je bez poslova, ulazila u sukobe i izazivala burne reakcije, ali nije prihvatala da joj bilo ko određuje šta sme da misli.

U jednom tekstu objavljenom na svom blogu napisala je:

„Ja nisam javna osoba, ja sam slobodna osoba.“

U istom tekstu objasnila je da za svaku svoju reč odgovara prvenstveno sebi i poručila:

„Nisam nikad bila ni ‘naša’ ni ‘njihova’, nego svoja.“

Te dve rečenice možda najpreciznije opisuju njen odnos prema javnosti. Nije želela da pripada političkom, nacionalnom niti ideološkom taboru samo zato da bi dobila zaštitu ili aplauz. Tražila je pravo da danas misli jedno, sutra drugo i da pri tome nikome ne polaže račune.

O pisanju: „Pišem priču o životu“

Iako su njene knjige govorile o različitim junacima, porodicama i životnim okolnostima, Rudan je smatrala da se u osnovi uvek vraća istoj temi.

„Pišem uvijek istu priču, priču o životu.“

Pisanje za nju nije bilo samo profesija. Bilo je način da preživi ono što je boli, da se obračuna sa svetom, ali i da pronađe ljude koji se u njenim rečenicama prepoznaju.

Kada su je pitali kome su namenjene njene knjige, odgovarala je da prvenstveno piše ženama:

„Knjige pišem za žene, muškarci me začude kada kažu da ih čitaju.“

Iza tog duhovitog odgovora nalazila se ozbiljna namera. Ženama je davala prostor da budu ljute, povređene, seksualne, umorne, nepristojne i nesavršene – sve ono što se od njih u tradicionalnom društvu očekuje da sakriju.

O psovanju: „U sukobu sam sa svetom i sobom“

Psovka kod Vedrane Rudan nije služila samo da šokira. Bila je deo njenog ritma, pobune i načina na koji je secirala svakodnevicu.

Kritičarima koji su joj zamerali zbog jezika odgovorila je u tekstu simbolično nazvanom „Zašto psujem?“:

„Nisam u sukobu interesa, nego u sukobu sa svijetom i samom sobom.“

Njen jezik bio je grub zato što je i stvarnost o kojoj je pisala često bila gruba. Smatrala je da o nasilju, bedi, poniženju i licemerju ne može uvek da se govori nežnim, akademskim rečnikom.

Zbog toga je jedni nisu podnosili, dok su drugi u njenim psovkama pronalazili iskrenost koju nisu nalazili u uglađenim javnim govorima.

O ljubavi: „Ljubav i vernost ne idu uvek zajedno“

O ljubavi nije govorila kao o bajci. Posmatrala ju je kroz godine, iskustvo, brak, strast i razočaranja.

U jednom intervjuu rekla je:

„Ljubav i vernost ne idu uvek zajedno.“

Za nju ljubav nije bila idealna slika dvoje ljudi koji zauvek žive po unapred propisanim pravilima. Govorila je o odnosima bez romantizovanja i često rušila ono što je nazivala patrijarhalnim licemerjem – pravila po kojima se muškarcima mnogo toga prašta, dok se od žena očekuje da ćute, trpe i ostanu „pristojne“.

Ipak, iza njene provokativnosti postojala je i nežnija strana. Pišući o starosti i suprugu Ljubiši Drageljeviću, sa kojim je provela decenije, jednostavno je priznala:

„Volim muža.“

U njenom slučaju upravo je ta kratka rečenica zvučala snažnije od velikih ljubavnih izjava.

O sreći: Čitav život ju je pokušavala prepoznati

Vedrana Rudan nije nudila recepte za srećan život. Naprotiv, otvoreno je priznavala da je sreću mnogo teže definisati nego nesreću.

„Čitav se život pitam što je sreća. Kako je prepoznati?“

Sreća u njenim tekstovima nije bila savršen brak, velika kuća, uspešna karijera niti život bez problema. Češće se skrivala u malim trenucima – u kafi pored kreveta, zagrljaju, detetu, mužu, bombonama ili danu u kojem telo još uvek može da izdrži.

Zato je godinama kasnije poručila:

„Sreći treba dati šansu.“

To je bila jedna od njenih mirnijih misli, ali i jedna od najvažnijih. Iza žene koju je javnost prepoznavala po besu krila se osoba koja je uporno tražila razloge da se raduje životu.

O humoru: Odbrana od sveta koji boli

Mnogi njeni tekstovi bili su istovremeno potresni i urnebesno smešni. Mogla je da piše o bolesti, starenju, siromaštvu ili smrti, a da čitalac ne zna da li da se nasmeje ili zaplače.

Svoj odnos prema humoru sažela je u jednoj brutalno jednostavnoj rečenici:

„Humor je način da se čovek ne ubije.“

Za Rudan humor nije bio ukras, već sredstvo preživljavanja. Šala je dolazila tamo gde bi neko drugi stavio patetiku. Njome je razbijala strah, naročito kada je počela da piše o teškoj bolesti i sopstvenom kraju.

O bolesti: „Kad pišem, ja sam živa“

Kada je otkrila da boluje od agresivnog karcinoma žučnih kanala, nije nestala iz javnosti. O operaciji, metastazama, terapijama, bolovima i strahu govorila je otvorenije nego što mnogi govore o svakodnevnim problemima.

U razgovoru za HRT izgovorila je rečenicu koja objašnjava zašto je pisala i onda kada joj je telo bilo iscrpljeno:

„Kad pišem, ja sam živa.“

Bolest nije pretvarala u inspirativnu bajku o borbi i pobedi. Nije glumila neustrašivost. Govorila je da se plaši, da trpi i da želi da bol prestane. Međutim, dokle god je mogla da piše, mogla je i da zadrži kontrolu nad sopstvenom pričom.

O smrti: „Ja sam besmrtna“

Smrt je godinama bila prisutna u naslovima njenih knjiga i kolumni, ali je nakon dijagnoze prestala da bude književna tema i postala deo njene svakodnevice.

O kraju je govorila bez uobičajenih fraza. Na pitanje kakvu poruku želi da ostavi javnosti, odgovorila je:

„Ja sam besmrtna.“

A zatim je dodala da njenu smrt treba doživeti kao odlazak:

„Odlazim na područje bez signala.“

Upravo je ta poruka objavljena i nakon njene smrti. Nije moglo drugačije. Klasičan oproštaj sa Vedranom Rudan delovao bi gotovo neprikladno. Čak je i odlazak morala da opiše rečenicom koja istovremeno izaziva osmeh i knedlu u grlu.

Reči koje ostaju posle nje

Vedrana Rudan nije želela da je svi vole. Verovatno bi joj i sama pomisao na jednoglasne pohvale bila sumnjiva. Znala je da njene reči izazivaju otpor i upravo je u tome videla njihov smisao.

Govorila je o nasilju kada se ono skrivalo iza zatvorenih vrata, o ženskom besu kada se od žena očekivao osmeh, o siromaštvu dok su političari govorili o napretku i o smrti onda kada su svi oko nje pokušavali da je uteše naučenim rečenicama.

Možda je zato najtačnije reći da ćemo je pamtiti po slobodi. Po slobodi da bude glasna, kontradiktorna, ranjiva, neprijatna i svoja.

Vedrana Rudan odlazi „na područje bez signala“, ali njene rečenice ostaju tamo gde su oduvek želele da budu, među ljudima koji se još usuđuju da misle svojom glavom.