"Nismo sanjali da će se pamitit sledećih 50 godina": Srđan Karanović otvorio dušu o kultnoj seriji

Sentimentalna, nežna, duhovita i beskrajno voljena, ova priča o Banetu Bumbaru, njegovoj porodici i drugarima ostala je do danas jedno od najboljih ostvarenja u istoriji televizije koja se nekada zvala Jugoslovenska, potom Televizija Beograd, a danas Radio-televizija Srbije.

Kako je sve počelo pre više od pedeset godina, u razgovoru za Radar.rs otkriva legendarni reditelj i scenarista Srđan Karanović.

- Kada mi je Bora Mirković, tadašnji glavni urednik Drugog programa Radio-televizije Beograd ponudio da smislim i radim ‘neku seriju iz mladalačkog, gradskog života’ i kad sam to oberučke prihvatio, ni on ni ja nismo sanjali da će se serija gledati i pamtiti sledećih 50 godina. Mene je pre svega zanimalo da radim filmove, pa sam seriju Grlom u jagode (rađenu pod naslovom Kako sam postao čovek) uvek zamišljao kao film u nastavcima ili epohama, po ugledu na stare neme filmove. Koliko se sećam, ubrzo sam napisao sinopsis koji se dopao Bori (verovatno i legendarnoj Zori Korać) i dobio sam zeleno svetlo da pišem scenario. Rečeno mi je da ne brinem o budžetu, možda prvi i poslednji put u životu! Zatim sam o svemu obavestio svoje prijatelje Branka Cvejića i Rajka Grlića, jednog kao glavnog glumca, a drugog kao koscenaristu. Tako je sve počelo - započeo je.

U kreiranju serije učestvovali je preko 300 ljudi.

- Pamtim da je od ideje do kraja emitovanja, u radu učestvovalo skoro 250 profesionalaca gotovo svih generacija, od početnika do iskusnih filmskih radnika. Od toga je bilo 185 glumaca i naturščika u velikim i malim ulogama, koliko ih je prebrojao Cveja. Sećam se da su svi uživali u radu i da je na snimanju atmosfera bila izuzetna, sa svim mogućim anegdotama i greškama, pre svega mojim. Sve vreme smo i te kako brinuli o budžetu. Svi su oni dolazili i odlazili iz serije kada bi završili svoj deo posla, a ja sam nad tim filmom u nastavcima bdio i radio skoro tri pune godine Shvatao sam ga, koliko sam mogao, kao ručni rad. Verovatno zbog toga mi više nije padalo na pamet da se poduhvatim tako velikog posla… - naveo je on.

Malo ljudi zna da ste ovu seriju dobili da režirate kao "humorističku". Tako je "Grlom u jagode" postala trajni dokaz da su Srbi sedamdesetih godina prošlog veka imali fantastičan smisao za humor, najčešće poređen sa češkom kinematografijom.

- U samom početku nisam razmišljao ni o kakvom žanru niti se trudio da serija bude humoristična. Samo sam želeo da bude duhovita. Uopšte smatram da u svim vrstama filma treba da postoji bar malo duhovitosti koja neće ugroziti dramsku radnju već će je i pojačati. Nisam nikad voleo komedije koje su tada, a i kasnije, rađene sa puno kreveljenja, vikanja i govorenja uglas. Pre svega ugledao sam se na neme komedije Bastera Kitona, koji se nikada nije nasmejao, i na filmove o odrastanju Fransoa Trifoa, Ermana Olmija, (Zaposlenje, Verenici) i rane češke filmove Miloša Formana. Još tokom pisanja scenarija, serija Grlom u jagode je dodeljena na brigu mladom uredniku tek ustanovljene Humorističke redakcije Drugog programa, Predragu Perišiću. On je bio zadužen da me kontroliše da ne skrenem suviše i da serija bude što smešnija. Srećom, uspeo sam da njegove savete prilagodim svojoj ideji da taj film u nastavcima bude priča o tužnom oportunizmu svoje generacije koja je mnogo obećavala i kasnije tužno završila u filmu Jagode u grlu - govorio je čuveni reditelj.

Prisetio se anegdote sa Brankom Cvejićem.

- Možda je zanimljivo da je Cveja posle emitovanja prve epizode sreo tada uvaženog filmskog kritičara, inače neostvarenog reditelja, koji mu je rekao da se Bane Bumbar uopšte nije smejao u prvoj epizodi i da će serija zbog toga propasti. Nesretni Cveja, kao tumač glavne uloge, bio je očajan. Uzalud sam ga tešio kao glavni krivac za njegovo ponašanje pred kamerom - podvukao je Srđan Karanović.