"Umirem, u grupi sam onih kojima je najteže": Vedrana Rudan rasplakala region potresnom ispovešću o bolesti i ljudima koji je ne napuštaju

Vedrana Rudan nikada nije birala lakše reči. Njene kolumne godinama su bile britke, beskompromisne i često bolne, ali ono što je ovoga puta napisala mnoge je ostavilo bez teksta.

Govoreći o svojoj borbi sa teškom bolešću, priznala je da pripada grupi najtežih onkoloških pacijenata, ali da je upravo zbog toga postala svesna da nije jedina koja prolazi kroz patnju.

- U grupi sam onih kojima je najteže. Zato znam da mi nije najteže. Umreću, umreće i drugi - napisala je književnica.

Njene reči nisu bile vapaj za sažaljenjem, već suočavanje sa stvarnošću koju svakodnevno dele hiljade ljudi koji se bore sa teškim dijagnozama.

"Porodica me pere i presvlači"

Jedan od najpotresnijih delova kolumne odnosi se na trenutke koje provodi kod kuće, gde o njoj brinu najbliži.

Vedrana Rudan opisuje kako joj porodica priprema hranu, donosi čaj, pere je i presvlači, dok ona pokušava da sakrije koliko joj je teško da prihvati da joj je sada potrebna pomoć za najosnovnije životne stvari.

Priznaje da je obuzima stid zbog toga što je postala potpuno zavisna od drugih, ali svaki put dobija isti odgovor koji joj vraća snagu.

- Kad im kažem da me je sramota, čujem samo jednu rečenicu: "Ti si naša."

U toj kratkoj rečenici, kako se može naslutiti iz njene ispovesti, nalazi se sva ljubav koju porodica može da pruži čoveku kada prolazi kroz najteže dane.

Medicinske sestre nazvala je herojima

Ipak, najveći deo svoje kolumne Vedrana Rudan posvetila je ljudima koji, kako kaže, nose zdravstveni sistem na svojim leđima – medicinskim sestrama.

Opisala je trenutke iz bolničke sobe koje, kako priznaje, nikada neće zaboraviti.

Prisustvo medicinskih sestara u najtežim noćima, njihov dodir po čelu u ranim jutarnjim satima, briga o pacijentima i poslovi koje mnogi ni ne primećuju, za nju predstavljaju najveći oblik ljudskosti.

- Kad u tri ujutru osetim ruku na čelu, kad u pet gledam kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi... Nisam bogata, da jesam, dala bih im sve što imam - napisala je.

Dodala je da joj medicinske sestre na svaku zahvalnost odgovaraju istim rečima – da je to njihov poziv.

"Da li je to poziv ili državni zločin?"

Rudan nije ostala samo na ličnim emocijama.

Otvoreno je progovorila o uslovima u kojima medicinske sestre rade, pitajući se kako je moguće da ljudi koji brinu o najtežim pacijentima rade iscrpljujuće smene i nose ogroman teret odgovornosti.

Njeno pitanje bilo je kratko, ali snažno:

- Mogu li smene od 0 do 24 biti nečiji poziv ili je to ipak hrvatski državni zločin?

Tim rečima skrenula je pažnju na položaj medicinskih sestara, ističući da upravo one često ostaju nevidljive, iako su prve uz pacijente kada im je pomoć najpotrebnija.

Gest koji joj je vratio veru u ljude

Posebno mesto u kolumni zauzela je doktorka Ivana, koja je, kako piše Rudan, svojim koleginicama organizovala jednodnevni izlet brodom između Cresa i Krka.

Bio je to, kako navodi, mali predah za žene koje svakodnevno gledaju ljudsku patnju, gubitke i borbu za život.

Za Vedranu Rudan taj gest bio je mnogo više od običnog izleta, bio je dokaz da i oni koji brinu o drugima ponekad moraju da dobiju priliku da predahnu.

Apel koji je odjeknuo regionom

Na kraju svoje kolumne književnica je uputila snažan apel javnosti da ne okreće glavu od problema sa kojima se suočavaju zdravstveni radnici.

Podsetila je da najveći teret često nose upravo medicinske sestre, koje su uz pacijente u trenucima kada su najranjiviji.

Njena ispovest nije samo priča o bolesti. To je priča o dostojanstvu, porodici, zahvalnosti i ljudima koji, uprkos umoru i teškim uslovima rada, svakoga dana drugima vraćaju nadu.