"Samo da ispunim deo onoga što Emir Kusturica želi": Vesna Trivalić za DIREKTNO otkrila kako izgleda snimanje "Čuružanke"

Kako ste? Kako je na snimanju?

Pa dobro sam. U stvari, ne stignem da se pitam. Uzbudljivo je. Sad je ovo ta druga faza kad se ide. Znači, mi smo sve ono kada smo se videli prvi put, pa smo svi pričali o našem doživljaju scenarija, uloga. E sad ovo ide još kroz jednu debelu lupu kroz koju posmatramo sve, a to je zbog Emira Kusturice. Sad on otvara taj svet, da sakrijem ruke da se ne vidi, i to je sada... samo da uspem da uradim deo toga što želi, ja ću biti srećna. Ali je stvarno veličanstven. Eto, to ovako da pogledam u oči.

Kolege su fantastične. Jeftino zvuči ta reč, znate, za to šta sad sve doživljavam, šta osećam. Cela ekipa, svi sektori... I nekako je to udar ljubavi, pažnje, neke snage koju dobijam od svih. Volela bih da, nadam se, im i ja vratim nešto. Ali je i nemoguće da ne vratiš. Nekako smo se upleli, pa ćemo videti. Al' se ide. Ide se u dubine, ide se gore. 

Vidimo na vašem licu masku.

Da, to je Duda. Mislim, fantastična. Ovo je jedan duži proces, ali u njenim rukama to je mnogo kraće.

Koliko dugo radi tu masku?

Pa nemam nikakav odnos prema vremenu. Pa ja mislim da se stavlja jedno sat i 15, sat i 20. Ne znam stvarno. I znam da se i toliko skida. Čak se možda i duže skida. To se nešto maže da se razvuče kože, pa se suši, pa ide neki puder, pa neke boje, pa se kosa boji dlaka po dlaka. Ali ne znam.

Kad se pogledate u ogledalu, šta kažete sebi? Šta pomislite?

Ma ne, iznenadim se, pošto se ne gledam, i onda vidim, pa i javim se starijoj ženi - vaspitana sam. Izgledam vam starije? 

Kako je živeti u Čurugu ovde sa svim kolegama? Šta radite kada ne snimate?

Kada ne snimamo, vreme provodimo zajedno tako što pričamo ili o onom što smo snimili ili o onome što nas čeka. I uglavnom je tu i profesor, pa se onda nekako... Al' divno je to kad ste na terenu. Nema ničega, ničega, samo film i to je to. Nema ono: "Idem kod tetka Cane na kafu", mislim, ništa vas... I ja volim to. I Čurug. Vidite kakav je vazduh. Blag, mekan, nekako sve to šušti, lišće zeleno. I hajde, ova dupenca se nadam se ne vide od ova dva divna konja.

Koliko vam je zapravo ta atmosfera koju ste sada opisali u Čurugu i sam Čurug, Vojvodina, ravnica, doprinelo da uđete u ulogu, da se koncentrišete?

Ja sad ne umem da racionalizujem to, ali... A u stvari umem. Ma da. Pa kako ne. Ono, to je u stvari svet gde živi ova porodica. Za mene je ovo novo. Ja nemam nikoga ovde u ovim krajevima i nekako to vam sve uđe. Postanete prosto deo ovog sveta. Čak evo i sad kad pričam, pa vratim film, imam utisak da sam malo usporila i ja. Je l' da? Malo sam tiša. Eto.

Da li bi vam život možda bio još lepši da se preselite u ovako neko mesto?

Mogla bih da se preselim. Mogla bih, mogla bih. Prija mi nekako. Sad valjda nešto mi je potpuno lepo, prirodno, mirno i kako treba ženi mojih godina, bez maske. Mislim, nisam ni ja baš mlada.

Više o novom filmu Emira Kusturice, glumačkoj podeli i priči koju donosi pročitajte OVDE.