Dok joj se Francuska klanja, Srbija tek sada shvata koliko je Olivera Katarina bila velika

Ponekad je potrebno da neko ode da bismo shvatili kakvu smo veličinu imali.

Vest o smrti Olivere Katarine obišla je region, ali i Evropu. Među prvima koji su joj odali počast bio je ugledni francuski dnevni list Le Figaro, koji ju je opisao kao "jugoslovensku divu i zvezdu Kana iz 1967. godine". U nekoliko pasusa Francuzi su podsetili na ono što smo mi, čini se, poslednjih decenija često zaboravljali – da je Olivera Katarina bila umetnica svetskog formata.

Dok je u Srbiji godinama živela daleko od reflektora, bez velikih uloga i priznanja koja je zaslužila, u Francuskoj su je i danas pamtili kao ženu koja je ostavila dubok trag u evropskoj kinematografiji.

Kan joj je aplaudirao, Evropa je pamtila

Le Figaro u tekstu posebno izdvaja njenu ulogu Lenče u kultnom filmu "Skupljači perja" Aleksandra Petrovića.

Film je 1967. godine osvojio Veliku nagradu žirija i nagradu FIPRESCI na Filmskom festivalu u Kanu, dok je Oliverina interpretacija romske himne "Đelem, đelem" ostala jedna od najupečatljivijih scena u istoriji festivala.

Za Francuze ona nije bila samo glumica iz Jugoslavije.

Bila je simbol jednog vremena kada je evropski film pomerao granice, a njena harizma osvajala publiku bez obzira na jezik kojim govori.

Dok smo mi ćutali, oni su pamtili

U tekstu objavljenom nakon njene smrti, Le Figaro podseća da je Olivera Katarina rođena u Beogradu kao Olivera Petrović, da je napustila studije prava kako bi upisala Akademiju za pozorište i da je veoma brzo postala jedno od najvećih imena jugoslovenske umetnosti.

Francuzi posebno ističu da je pevala na više jezika – srpskom, romskom, ruskom, japanskom, rumunskom i grčkom, što je bio podvig kojim se malo koja umetnica tog vremena mogla pohvaliti.

Podsećaju i na podatak koji se decenijama prepričava među ljubiteljima muzike, da je održala čak 72 koncerta u čuvenoj pariskoj Olimpiji, dvorani u kojoj su nastupale najveće svetske zvezde.

Da li smo je dovoljno cenili?

To je pitanje koje se danas samo nameće.

Poslednjih godina Olivera Katarina živela je povučeno u Beogradu. Retko je dobijala velike uloge, još ređe bila tema domaćih medija, a mnoge mlađe generacije jedva da su znale kakvu je karijeru izgradila.

Za to vreme, u Francuskoj je njeno ime i dalje bilo sinonim za jednu od najvećih zvezda koje je Kan otkrio šezdesetih godina.

Možda upravo zato tekst Le Figaroa danas zvuči kao opomena.

Nekada je dovoljno da neko iz inostranstva napiše nekoliko rečenica kako bismo se podsetili da smo imali umetnicu koja je mogla da stane rame uz rame sa najvećim evropskim divama svog vremena.

Nasleđe koje ostaje

Olivera Katarina iza sebe nije ostavila samo filmove i pesme.

Ostavila je priču o umetnici koja je iz Beograda stigla do Kana, Pariza i najvećih evropskih scena. O ženi čiji su glas i harizma osvajali publiku mnogo pre nego što su društvene mreže stvarale zvezde.

Možda je najveća ironija njene karijere upravo to što smo njenu veličinu u potpunosti shvatili tek kada nas je na nju podsetio svet, jer dok je Srbija često ćutala, Francuska nije zaboravila ko je bila Olivera Katarina.