Ko je bila Olivera Katarina: Žena koja je glasom osvojila svet, a život provela između slave, ljubavi i samoće

Postoje umetnici koji ostave trag, a postoje i oni koji postanu legenda. Olivera Katarina pripadala je ovoj drugoj, retkoj vrsti.

Bila je glumica koja je osvajala najveće filmske festivale, pevačica čiji je glas odzvanjao čuvenom pariskom Olimpijom, žena čijoj su se lepoti divili umetnici širom sveta i ličnost koja je živela život dostojan filmskog scenarija. Njena smrt u 87. godini označila je kraj jedne epohe jugoslovenske kulture, ali ne i kraj sećanja na umetnicu kakva se retko rađa.

Devojčica koja je sanjala veliku scenu

Rođena je 5. marta 1940. godine u Beogradu kao Olivera Petrović, u porodici pomorskog kapetana Budimira Petrovića i majke Katarine, kojoj će kasnije u znak ljubavi i zahvalnosti posvetiti svoje umetničko ime. Posle majčine smrti 1969. godine zauvek je postala Olivera Katarina.

Detinjstvo je provela između Beograda, Zemuna, Dobanovaca i Valjeva. Kao devojčica učila je klavir i balet, a po želji oca upisala je Pravni fakultet. Ipak, srce ju je odvelo na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, gde je shvatila da je umetnost njen jedini pravi put. Među kolegama su joj bili Milena Dravić i Petar Kralj, a već kao studentkinja dobila je glavnu ulogu u predstavi „Koštana“, koja je nagovestila da se pojavila nova velika zvezda.

Lenče koja je osvojila Kan

Iako je ostvarila desetine filmskih i pozorišnih uloga, jedna će je zauvek obeležiti.

U filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića odigrala je Lenču, mladu Romkinju čija je lepota, snaga i tuga ostala upisana u istoriju evropske kinematografije. Film je 1967. godine osvojio Veliku nagradu žirija u Kanu i bio nominovan za Oskara za najbolji strani film.

Te godine dogodilo se nešto što se retko viđa. Nakon projekcije filma, Olivera Katarina održala je koncert na Kanskom festivalu. Publika je odbijala da je pusti sa scene, a aplauzi su trajali toliko dugo da je njen nastup ušao u legendu festivala. Taj trenutak zauvek ju je svrstao među najveće umetnice koje je Jugoslavija dala svetu.

Glas koji je pevao na nekoliko jezika

Mnogi su zaboravili da Olivera Katarina nije bila samo velika glumica.

Bila je i pevačica jedinstvenog glasa koji je spajao šansonu, starogradsku muziku, romske pesme i tradicionalne melodije. Pevala je na srpskom, francuskom, ruskom, rumunskom, grčkom, japanskom, romskom i drugim jezicima.

Njena interpretacija pesama poput „Đelem, đelem“, „Alaj mi je večeras po volji“, „Niška Banja“ i mnogih drugih ostala je neponovljiva.

Posebno mesto u njenoj karijeri zauzima čuvena pariska Olimpija, gde je održala čak 72 uzastopna koncerta, što je podvig kojim se može pohvaliti veoma mali broj izvođača sa ovih prostora.

Ljubavi koje su obeležile njen život

Privatni život Oliverе Katarine bio je jednako buran kao i njena umetnička karijera.

Njena prva velika ljubav bio je proslavljeni vaterpolista Milan Muškatirović. Kasnije se udala za novinara i pozorišnog kritičara Vuka Vuča, ali je taj brak kratko trajao.

Godinama je bila u vezi sa Ratkom Draževićem, jednom od najuticajnijih ličnosti tadašnje Jugoslavije, da bi 1970. godine izgovorila sudbonosno „da“ Miladinu Šakiću. U tom braku dobila je sina Maneta, koji je danas priznati slikar i živi u Madridu.

Sreća, međutim, nije dugo trajala. Samo godinu dana nakon rođenja sina, Miladin Šakić poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Olivera je kasnije govorila da posle njegove smrti više nikada nije uspela da pronađe ljubav kakvu je tada izgubila i da je izabrala život u samoći.

Diva kojoj se divio svet

O njenoj lepoti pričale su se legende.

Nastupala je pred kraljevima, predsednicima i najvećim umetnicima svog vremena. Godinama se prepričavala anegdota da je slavni Salvador Dali, očaran njenom pojavom i glasom, kleknuo pred njom nakon jednog nastupa u Parizu. Iako je ta priča vremenom dobila gotovo mitski status, doprinosila je auri žene koja je plenila gde god bi se pojavila.

Godine zaborava i dostojanstvena borba

Poslednje decenije njenog života nisu bile lake.

Retko je dobijala uloge koje je zasluživala, govorila je da je bila skrajnuta i da se teško nosila sa nepravdama. Živela je povučeno, pisala knjige i poeziju, a povremeno se vraćala publici koncertima i posebnim nastupima.

Objavila je autobiografiju „Aristokratsko stopalo“ i zbirku poezije „Beli badnjaci“, ostavljajući iza sebe i pisanu reč kao svedočanstvo jednog neobičnog života. U poznim godinama ponovo je privukla pažnju učešćem u projektu Marine Abramović i povratkom na filmsko platno.

Odlazak poslednje velike dive

Olivera Katarina nije bila samo glumica. Nije bila samo pevačica.

Bila je simbol vremena kada su umetnici osvajali svet talentom, harizmom i neponovljivom pojavom. Bila je žena koja je mogla da podjednako ubedljivo igra tragične junakinje i da pesmom rasplače hiljade ljudi.

Njena umetnost nadživela je vreme u kojem je nastajala. Filmovi koje je snimila i pesme koje je pevala ostali su deo kolektivnog sećanja generacija koje su odrastale uz njene uloge i glas.

Zato se danas ne opraštamo samo od jedne glumice ili pevačice. Opraštamo se od poslednje velike dive jugoslovenske umetnosti, žene čije ime će još dugo izgovarati sa poštovanjem svi koji veruju da prava umetnost nikada ne umire.