"Umorili smo se kad smo postali popularni": Čkaljin intervju koji je mnogo toga opisao

Njegove uloge bile su vanserijske, svojim satiričnim humorom zasmejavao je čitavu naciju, nije bilo uloge koja mu nije legla, a replike se i danas koriste u svakodnevnom govoru. Za njegove predstave se tražila karta viška, a u isto vreme se tražilo i gostovanje više na televiziji.

Tako je u emisiji "Beogradska hronika" kod Mire Adanje Polak na zahtev gledaoca gostovao legendarni Čkalja. On je tu opisao koliko je zapravo teško doći do tog nivoa popularnosti, naročito nakon rata, a pre toga je bio maestralni uvod čuvene Mire.

- Moramo da kažemo da ste Vi naš specijalan gost druže Čkalja, jer time što ste došli danas u "Beogradsku hroniku" niste ispunili želju svih nas koji radimo u ovoj emisiji glavnoga grada, nego ste ispunili i želju velikog broja Beograđana koji telefoniraju i pitaju "Kada će Čkalja opet da dođe", "Nikad dosta Čkalje". Vi imate dosta na pogramu danas.

- Imam jedan sat programa, negde do 10. Gledaoci će biti svakako zadovoljni, a ona druga strana nikada neće biti ozbiljna - rekao je Čkalja.

Potom ga je Mira upitala kad je shvatio prvi put da je popularan.

- Mi smo ta prva, posleratna generacija koja je stvarala ovaj humor, koji danas svet voli, hoće da gleda. Mi smo iz vojiničkih bluza došli da radimo svoje poslove i radili smo, stvarali smo. Vi znate kako je to išlo, prvo "Veselo veče", pa posle toga televizija, a kad smo postali svesni da smo postali popularni, mi smo već bili umorni. Niko tu popularnost nije osetio, niti ga je ona opteretila. Danas je dovoljna jedna emisija pa da čovek postane popularan - istakao je popularni glumac.

Onda ga je voditelja upitala da li je to kratkotrajno.

- Pa sve zavisi kako čovek nosi svoju popularnost, ako ima ličnu kuluturu, nije teško - jasan je, a potom je ispričao anegdotu sa taksistom:

- Meni je najinteresartniji bio jedan taksista, neki Leka taksista, on sad verovatno gleda. Bio je taksista na Žagubici i ja sam ga pozivao često, pošto tada nisam imao kola, to je još san imati kola, neka 1953. godina, on je imao neki taksi, znate već kako su onda taksi izgledali i on me je vozio do pozorišta, a ja sam mu nabavljao karte, ne samo njemu, nego i ostalim taksistima na stanici. Oni su to gledali, znate već šta se gledalo, igralo se za dušu naroda, "Doćolska posla", "Čarlijeva tetka", "Zajednički stan", vrlo je teško biti doći do tih karata. I ja sam im nabavljao karte i jednog dana ih ja izgubim, kupio kola "Fiću" i ne traže me više za karte. Jednog dana moja kola otišla na servis i ja zovem taksi, dolazi Leka i ja ga pitam gde je on za karte, kaže on "Ne mogu druže Čkalja ja više da gledam to vaše pozorište. Ja volim kad dođem u pozorište da vidim kafanu na pozornici ili sobu, pa prozori, pa zavesice, cveće na prozorima, na stolu vaza sa svećem, čaša neka, a danas odem u pozorište ono sve crno okolo, kao u mrtvačnici, pa onda glumac isto u crnom, onda otvara vrata, vrata nema, naslonio se na prozor, prozora nema. Pa sam pomislio posle osam sati vožnje da li sam ja blesav ili nešto nije u redu i onda je bolje da ne idem". Hoću da kažem da nisam protiv onog repetoara koji se igrao, nego sam hteo da kažem da smo naglo hteli da uskočimo u Evropu sa repretoarom, pa smo vrlo brzo rasterali publiku, a sad nam je bilo potrebno jedno 10,12 godina da je vratimo, ukoliko smo je vratili - govorio je Čkalja.

Ovaj intervju mnogo toga govori. Zapravo Čkalja nije morao da glumi stariu, niti da se nešto posebno sprema za glumu, on je živeo satiru.