Glumci su ga obožavali i od njega strepeli: Zašto je Emir Kusturica važio za najzahtevnijeg reditelja Balkana

Postoje reditelji koji snimaju filmove, a postoje i oni koji stvaraju čitave svetove. Emir Kusturica bez sumnje pripada ovoj drugoj grupi. Njegovi filmovi nisu samo priče ispričane kamerom, već univerzumi u kojima se stvarnost i fantazija neprestano prepliću, gde su muzika, životinje, haos i emocije podjednako važni kao i glavni junaci.

Takav autorski rukopis doneo mu je dve Zlatne palme na Filmskom festivalu u Kanu – za filmove "Otac na službenom putu" (1985) i "Podzemlje" (1995), što ga svrstava među retke evropske reditelje kojima je to pošlo za rukom.

Ali iza tih priznanja krije se način rada zbog kojeg su ga mnogi opisivali kao perfekcionistu od kojeg se mnogo uči, ali sa kojim nije lako raditi.

Na njegovom setu nije postojala prečica

Za Kusturicu film nikada nije bio posao koji treba završiti u predviđenom roku. Saradnici su često govorili da ga rokovi ne zanimaju ukoliko kadar nije onakav kakav je zamislio.

Tokom rada na filmu "Podzemlje", jednom od njegovih najambicioznijih ostvarenja, snimanje je trajalo mesecima na više lokacija, a pojedine scene ponavljane su sve dok svaki pokret, pogled i detalj u kadru nisu bili usklađeni sa njegovom vizijom.

Sam Kusturica je u svojim zapisima objašnjavao da na filmu "ništa nije prirodno" i da je zadatak glumca da prihvati veštački svet koji stvara kamera, zbog čega je često ulazio u duge kreativne rasprave sa glumcima oko načina igre.

Kontrolisani haos koji je postao njegov zaštitni znak

Malo koji reditelj uspevao je da u jednom kadru spoji desetine ljudi, orkestar, životinje, eksplozije i intiman dijalog glavnih junaka, a da scena deluje potpuno prirodno.

U Kusturičinim filmovima ništa nije slučajno. Iako gledalac često ima utisak da pred sobom vidi potpuni haos, iza svake sekvence krije se precizna organizacija i veliki broj ponavljanja.

Njegov prepoznatljivi spoj balkanskog folklora, crnog humora i magičnog realizma postao je zaštitni znak filmova poput "Dom za vešanje", "Crna mačka, beli mačor" i "Podzemlje", ostvarenja koja su obeležila evropsku kinematografiju.

Životinje nisu bile dekoracija

Jedna od specifičnosti Kusturičinih filmova jeste to što životinje gotovo uvek imaju važnu ulogu.

Guske, svinje, magarci, majmuni, krave, pa čak i medvedi nisu služili samo kao scenografija. Reditelj je insistirao da budu deo radnje, zbog čega su pojedine scene zahtevale ogromno strpljenje cele ekipe.

Takav način rada dodatno je usporavao snimanje, ali je upravo zahvaljujući njemu nastala poetika po kojoj su njegovi filmovi prepoznatljivi širom sveta.

Od glumaca je tražio mnogo više od dobre glume

Na Kusturičinom setu nije bilo dovoljno naučiti tekst.

Glumci su često morali da snimaju u vodi, blatu, na velikoj hladnoći ili u fizički veoma zahtevnim okolnostima. Nije bilo neuobičajeno da se ista scena ponovi desetine puta dok ritam, energija i emocija ne budu potpuno usklađeni sa njegovom zamisli.

Lazar Ristovski, koji je igrao jednu od glavnih uloga u filmu "Podzemlje", ostavio je dubok trag upravo kroz saradnju sa Kusturicom, filmom koji je osvojio Zlatnu palmu i ušao u istoriju evropskog filma.

Slična iskustva imali su i brojni drugi glumci koji su sarađivali sa njim, ističući da su snimanja bila iscrpljujuća, ali i da su ih profesionalno promenila.

Perfekcionista koji nije pristajao na kompromise

Kusturica nikada nije skrivao da veruje kako film mora biti veći od svakodnevice.

Upravo zbog toga nije pristajao na jednostavna rešenja niti na kompromise koji bi olakšali produkciju. Njegova opsesivna posvećenost detaljima često je značila više vremena, više ponavljanja i mnogo više energije nego što je uobičajeno na filmskom setu.

Možda upravo zato njegovi filmovi i danas izazivaju snažne reakcije – jedni ih smatraju remek-delima, drugi ih osporavaju, ali malo ko ostaje ravnodušan.

Jedno je sigurno: Emir Kusturica ostavio je trag u svetskoj kinematografiji koji je teško uporediti sa bilo kojim drugim autorom sa ovih prostora. Njegov način rada mnogi su opisivali kao izuzetno zahtevan, ali upravo iz tog perfekcionizma nastala su dela koja se decenijama proučavaju na filmskim akademijama i redovno nalaze na listama najznačajnijih evropskih filmova.