"Kada ti Kit Ričards to kaže, to se ne zaboravlja": Brajan Rašić ispričao detalj iz bekstejdža Rolingstonsa (INTERVJU)

Šta očekujete od koncerta Parnog Valjka?

Očekujem dobru svirku, pošto Valjak to ume. Novog pevača, koji je verovatno već i stari, nikada nisam gledao. Aki je bio moj dobar prijatelj, koga nažalost nema.

Dugo se nismo videli. Inače, pre jedno dva-tri albuma unazad doveli su me iz Londona u Zagreb i radio sam prvo slikanje u 16 godina Parnog Valjka. Te slike su završile na tom albumu, onom na kojem je kao Superman nešto otvara. Ne znam više kako se zove.

Imali smo jednu predivnu saradnju. Tamo smo napravili ludilo, u Zagrebu sam po svim televizijama bio prisutan, bilo je stvarno sjajno. Onda su me zvali kada su ovde imali koncerte, mislim da su bila dva nastupa u Areni. Tu sam radio za njih.

Volim te momke. Mislim, prijatelji smo, bez obzira na to što se nismo neko vreme videli. Ali život... Oni sviraju, ja radim ili radio, i tako. Radujem se da ih vidim, pošto su stvarno dobar bend.

Godine koje traju ne mogu baš na prevaru da se održe, nego je to poštena svirka. Hus je majstor, svi su sjajni. Svi su dobri majstori.

Koju anegdotu pamtite koju ste doživeli sa njima?

Joj, sad treba setiti se svega. Uvek je bilo neko zezanje. Imam toliko tih događaja u glavi da je nekad teško izvaditi jedan.

Radili ste sa velikim svetskim zvezdama. Šta nosite iz tih iskustava?

Kada sam ovde, u mom rodnom gradu, nekako kao da sam sanjao. Ljudi se ovde nekako naviknu na to, pa kažu: "Dobro, tu smo, naši smo, nije bitno."

Ali to je nešto jako teško objašnjivo. Ja bukvalno imam naslovnu stranu Rolingstonsa. Imam i Dejvida Bouvia na naslovnoj strani. To su koncertne fotografije, ali ja to radim. Imam Gilmora (David Gilmoar - Pink Floyd)...

Šta reći? Pričamo o imenima koja su istorija rokenrola. Ponos je u meni. Nekad to ne može ni da se podeli, ali sam ostavio neki trag i to je verovatno najbitnije.

Postoje ljudi širom sveta koji vole to što radim i koji me podsećaju na neke stvari. Kažu mi: "Jao, vaše slike..." I meni je drago, jer ja ne mogu da se hvalim. Ja samo radim, a kada neko kaže da je dobro, ja kažem: "Hvala."

Sa kim ste bili najsrećniji dok ste radili?

Pa verovatno sam najsrećniji bio sa Stonsima. Sećam se kada sam išao sa njima u Rio de Žaneiro. To je bio jedan od najvećih koncerata.

Danas Lady Gaga i mnogi mlađi izvođači imaju ne znam koliko miliona ljudi na koncertima, ali oni su tada imali oko milion i po ljudi. Opet se gađamo tim nekim neverovatnim brojkama.

Sećam se kada su Džegeru doneli snimak šta ga čeka kada izađe na binu - Vau, ne može da veruje čovek. To je more ljudi. Ja sam bio na bini sa njima. To je prosto, kao neki trip.

Bio sam srećnik koji je to doživeo. Zašto baš ja? Ne znam. Da znam, prodao bih formulu.

Valjda se tako desi čoveku. Neko kaže: "Po zaslugama", hvala. Nekako su tu svi koji su uspešni ili koji rade nešto u životu. Drugi ocenjuju njihov rad, da li ga vole ili ne vole. Mi radimo svoj posao.

Sad malo manje radim, ali evo, izašao je novi album Električnog orgazma "U magli sjaj". Ove godine je 40 godina od tog legendarnog albuma.

Možda si mlada pa ne znaš, ali to je najznačajniji album Električnog orgazma. Ja sam radio fotografiju za taj album.

Sada su se setili i rekli: "Hajde da uradimo nešto da zatvorimo priču." Biće tu fotografije, ne samo moje, ali će biti dosta mojih. Izložba na Kremegdanu povodom 40 godina...

Bilo je još fotografa, naravno, ali ja imam pristojan deo tamo.

Da li pratite mlađe kolege? Vidite li nekoga ko vas podseća na vas?

Ima ovde zaista mnogo mladih ljudi koji dobro rade. Sve je danas nekako drugačije zbog tehnologije.

Ja sam krenuo kao analogni fotograf. Danas skoro niko ne može da zamisli da stavi film u aparat i radi. Ali neću ništa negativno da kažem, samo su druga vremena.

Danas, kada imaš dobar aparat, već imaš veliku mogućnost da budeš dobar fotograf. Ali ako neko ne zna da napravi sliku, taj kadar, kako se kaže, onda nisi taj koji treba time da se bavi.

Ima divnih ljudi koji zaista fenomenalno rade. Kolege smo, prijatelji smo. Imaju moje poštovanje, svakako, jer rade danas ono što sam ja nekada radio. Druga su vremena, sve je drugačije, ali fotografija je tu.

Da li se neke anegdote posebno sećate sa Stonsima?

Te anegdote... Evo, sećam se jedne stvari koja mi je ostala draga.

Kada smo bili u Rio de Ženeiru, napravili su za Rolling Stonse bekstejdž u hotelu Kopakabana Palas. To je najbolji hotel tamo. Bio je preko puta bine, odnosno ulice gde je bila bina.

Postoje priče da Leni Kravic ili neko drugi nije mogao da prođe sat i po kroz masu ljudi kada je svirao. Njima su zato napravili most, pa su kada je došlo vreme samo prošli i izašli na binu najnormalnije.

Ja sam dolazio u taj hotel i sećam se kada mi je Kit rekao nešto što mi je ostalo u sećanju. Hotel je bio potpuno prilagođen njima, vežbali su tamo, sve je bilo posebno uređeno.

Bile su neke trake raznih boja po spratu gde su oni bili i trake su vodile do bine. Ja sam došao dan pre koncerta, a Kit mi kaže: "Sine, vidiš ovu crnu? To sam ja. Prati crnu, ako ti nešto treba, samo prati crnu i dođi do mene."

To mi je ostalo. Kada ti Kit Ričards to kaže, naravno da ti ostane u sećanju.

Da li ste možda preslušali njihov novi album?

Čuo sam što i svi. Nemam ja neke privilegije. To se drži u tajnosti.

Znam da postoji jedna pesma sa Ejmi Vajnhaus, koliko sam čuo. Ali po tim pesmama koje su izašle, očigledno je da je to još jedan pristojan album Rolling Stonsa.

Čuli smo sve to. Malo su se podmladili. Ljudi misle: "Pa oni se zezaju u tim godinama", ali što bi rekli, moraju da izgledaju kao na videu sa tim AI efektima.

Neka izgledaju kako izgledaju. Šta im fali? Malo se zezaju sami sa sobom.