Od partizanskog mita do tranzicijskog jada: Kako su nas filmovi i serije decenijama programirali

Pokretne slike nikada na Balkanu nisu bile samo puka zabava – one su bile najmoćnije oružje za oblikovanje kolektivne svesti, ispiranje mozga ili, u boljim trenucima, hirurški precizan šamar društvenoj stvarnosti. Pogled unazad kroz istoriju domaće kinematografije i televizije ne otkriva samo evoluciju estetike, već hroniku o tome kako smo od ideoloških vojnika postali tranzicioni gubitnici koji se smeju sopstvenoj bodi.

Šezdesete i sedamdesete: Crno-beli svet državne propagande

Vreme kada se istorija pisala na filmskoj traci. Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka bile su rezervisane za epski mit o Narodnooslobodilačkoj borbi. Zadatak kinematografije bio je jasan, jednodimenzionalan i nemilosrdan: komunisti su nepogrešivi bezgrešni heroji, dok su Nemci, četnici i domaći izdajnici svedeni na nivo krvoločnih, karikaturalnih negativaca.

Skupi spektakli punili su bioskope, a ekrani su goreli od partizanskih ofanziva. Bila je to brutalna državna propaganda spakovana u holivudski format. Narod je morao da veruje u mit o bratstvu i jedinstvu koji je kovan u krvi, a ekran je služio kao fabrika za proizvodnju podobnih građana. Svako iskakanje iz ovog šablona, poput filmova „Crnog talasa“ koji su pokušali da prikažu mračnu stranu socijalističkog raja, ekspresno je gurano u bunkere, a autori proganjani.

Osamdesete: Buđenje svesti kroz hiruršku satiru

Kada je "najveći sin naših naroda" otišao sa scene, pukla je i ideološka brana. Osamdesete godine donose otrežnjenje i eksploziju satire. Autori više nisu hteli da snimaju bajke o partizanima; okrenuli su kameru ka apsurdima sistema koji je počeo da puca po šavovima.

Kroz legendarne komedije i serije, secira se jugoslovenska svakodnevica: večiti direktori foteljaši, korupcija, nerad, hiperinflacija i opšti društveni nerad. Smeh je postao odbrambeni mehanizam. Filmovi i serije iz ovog perioda savršeno su oslikavali narod koji počinje da shvata da je sistem u kojem živi prevara, ali umesto revolucije, izabrao je da se tom sistemu gorko smeje u lice.

Devedesete: Život pod bombama i smeh na ivici žileta

A onda je usledio mrak. Devedesetih godina, stvarnost je postala gora od bilo kog horor filma. Rat, sankcije, nemaština i potpuni kolaps vrednosti prepolovili su kinematografiju na dva pravca: surovi ratni realizam i eskapističku komediju.

Dok su jedni autori hrabro i beskompromisno gurali prst u oko ludilu rata, prikazujući svu grozotu, besmisao i duhovno posnuće devedesetih, televizijski ekrani su nudili drugu krajnost. Da narod ne bi poludeo gledajući sopstvene prazne frižidere i slušajući vesti o mobilizacijama, plasirane su humorističke serije. Smeh je postao anestezija. Gledali smo komične likove i njihove sitne švercerske muke, dok je napolju goreo svet. Bio je to ples na ivici žileta — komedija koja je služila da se preživi dan.

Dvehiljadite: Ogledalo tranzicionog jada

Novi milenijum doneo je lažnu nadu i surovu realnost divljeg kapitalizma. Kinematografija dvehiljaditih gubi ratnu patetiku, ali dobija gorčinu. Fokus se pomera na prikaz ogoljenih društvenih prilika i tranzicionog jada.

Ekranima počinju da dominiraju priče o propalim fabrikama, tajkunima koji kupuju ljudske duše, kriminalu koji je iz skrivenih ulica prešao u legalne tokove i običnom čoveku koji se izgubio između prošlosti koja je srušena i budućnosti koja nikako da stigne. Autori više ne moraju da izmišljaju satiru; dovoljno je da postave kameru na ulicu bilo kog balkanskog grada.

Od ideološki programiranih heroja iz sedamdesetih, preko duhovitih kritičara iz osamdesetih i preplašenih svedoka iz devedesetih, stigli smo do dvehiljaditih u kojima na ekranima uglavnom gledamo sopstvenu nemoć. Filmovi i serije su se menjali, ali jedno pravilo je ostalo isto: balkanski gledalac je uvek bio i ostao žrtva eksperimenta koji se odigrava sa ove ili one strane ekrana.