Teror mediokriteta i gubitak autoriteta: Nude nam instant-proizvode sa rokom trajanja od nekoliko dana

Najvidljiviji poligon tog sunovrata jeste medijska i kulturna scena. Pod plaštom agresivnog marketinga i internet propagande, na svetlost dana isplivali su pojedinci bez ikakve stručnosti, dok je autentični sistem vrednosti zamenjen jeftinim spektaklom.

Ukinuto je poštovanje prema starijima, tradiciji i iskustvu, a javni prostor je ispunjen besmislom. Govoreći o ovom fenomenu u jednom podkastu, glumac Vojin Ćetković je postavio jasnu dijagnozu našeg kolektivnog stanja:

- Treba napraviti atmosferu u kojoj se stvaraju veliki ljudi. Danas je atmosfera takva da se pojavljuju mediokriteti, ljudi koji preko noći postanu zvezde jer naprave neku budalaštinu. Ali to traje kratko.

Međutim, ta atmosfera se ne menja slučajno – ona je sistemski konstruisana, a njene posledice su u domaćoj kinematografiji dovele do stanja koje se u većini slučajeva može opisati kao čist, skupi amaterizam.

Hiperprodukcija bez pokrića: Kada ideje zameni pranje novca

Današnji stvaraoci uglavnom ne žele da upoznaju srž materije niti da prođu kroz mukotrpan proces sazrevanja. Njihov jedini cilj je brza medijska pažnja i preskakanje stepenica. Rezultat je poražavajući: sve serije i filmovi liče jedni na druge, muzika je postala čist plagijat i kopiranje, a unikatna dela koja bi se gledala i slušala decenijama više ne nastaju.

Gostujući u podkastu "Sa Lukom i Kuzmom", glumac Sergej Trifunović je ogolio mehanizam koji stoji iza ove estetske monotonije:

- I serije izgledaju isto! Dosadno! Kao da ih je slikao isti direktor fotografije i kao da ih je radio isti reditelj i kao da igraju, a i igraju isti glumci. Zašto je to tako? Zato što se ne vodi računa o idejama, nego se vodi računa o pranju para. Momenta kada bude počelo da se vodi računa o idejama i kada oni koji peru pare ukapiraju da bi mogli da peru pare, a da dobiju nešto kvalitetnije za to, onda će početi da se vodi računa i, naravno, kada bude postojala neka komisija koja kaže: ’E sada pazi, ovo ne može, ovo je loše’ - naveo je.

Trifunović je povukao paralelu sa vremenom kada je televizija bila institucija, a ne protočni bojler za instant-projekte, navodeći primer Vlade Andrića, nekadašnjeg urednika i dramaturga na RTS-u:

- Dođe Gordan Mihić i kaže: ’Ja sam napisao seriju o maloletnim delinkventima u popravnom domu’. Kaže Vlada: ’Daj da pročitam’. Vlada pročita i kaže da ne valja, pa ga pita da li je bio u popravnom domu. Ovaj kaže da nije, i Vlada ga pošalje kod Mikija Jevremovića, odnosno njegovog rođenog brata koji je bio vaspitač u popravnom domu u Valjevu, da bude tamo šest meseci. I on ode, vrati se posle šest meseci i napiše ’Sivi dom’. E, znači, danas nema Vlade Andrića. Nema komisije, nema ko da kaže: ’Sine, ovo je budalaština’. Nego se snima to što se napiše, prva ruka. To se nama pošalje i mi to snimamo. Ako nam date malo para, to će loše izgledati. Vrlo jednostavno. Film i serije su skupe igračke i u njih mora da se ulije novac.

Bahatost instant-slavnih naspram prizemnosti glumačkih titana

Surova realnost današnjice jeste da se kultura svesno zanemaruje, kvalitetna umetnost odbacuje, a pojedinci uzdignuti preko društvenih mreža instant-slavu pretvaraju u čistu bahatost. Sujeta vlada scenom, a koraci koji se preskaču ostavljaju trajnu prazninu u njihovom stvaralaštvu.

Najveći kontrast tom bezobrazluku predstavljaju istorijske veličine poput Dragana Nikolića, Velimira Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića i Milene Dravić. Ti ljudi su bili apsolutni profesionalci koji su uložili godine teškog rada da postanu to što jesu, a istovremeno su ostali prizemni, normalni i sačuvani od jeftine sujete. Vojin Ćetković je potvrdio kakav je bio njihov odnos prema poslu i kolegama, prisetivši se snimanja "Zone Zamfirove" sa Draganom Nikolićem:

- Njega su snimali krupno preko mog ramena. Odigrao je scenu i pitao me: ’Kako je bilo?’ Rekao sam: ’Mogu nešto da kažem’, a on mi je odgovorio: ’Kaži mi’. I ja mu odgovorim kao da spusti malo, pa je on rekao da ponovimo scenu i posle mi rekao: ’Hvala ti’. Bez imalo sujete. To su najveći. To je kolegijalnost, to je veliko i to je divno. Takve ljude sam imao oko sebe. To su bile ličnosti, ljudi od integriteta i od reči.

Povratak korenima kao jedini spas

Teror mediokriteta u kojem danas živimo nudi nam samo jeftine kopije i instant-proizvode sa rokom trajanja od nekoliko dana. Jedini način da se domaća kultura spasi od konačnog utapanja u amaterizam i pranje novca jeste radikalan povratak starim, tradicionalnim vrednostima.

Tek kada ponovo naučimo šta znače poniznost pred zanatom, duboko poštovanje prema tuđem trudu i prihvatanje dobronamerne kritike, moći ćemo našu umetnost da podignemo sa dna. U suprotnom, ostaćemo društvo koje snima „prvu ruku“ besmisla, dok uspomene na prave gigante polako blede u mraku opšte površnosti.