Film „Ruka“ Nenada Jakovljevića: Priča o prijateljstvu, inatu i pruženoj ruci

Film koji je nastajao godinama

Neke priče nastaju iz trenutne inspiracije, a neke sazrevaju godinama, čekajući pravi trenutak da budu ispričane.

Takav je i autorski film „Ruka“, debitantsko igrano ostvarenje Nenada Jakovljevića, koje je nastalo iz duboko lične potrebe da se na filmskom platnu sačuvaju uspomene, emocije i univerzalne životne poruke.

Sniman na autentičnim lokacijama u Negotinu, film prati priču trojice nerazdvojnih prijatelja – Srbina, Roma i Crnogorca – čije sudbine postaju simbol zajedništva, ali i ogledalo naših ličnih slabosti.

„Iza mene je petnaest godina rada sa kamerom, od reklama i muzičkih spotova do dokumentaraca i video-recenzija po kojima me mnogi poznaju. Ipak, oduvek sam maštao o igranom filmu. Ideja za ‘Ruku’ rodila se pre tri godine, a danas je konačno pretvaramo u stvarnost“, kaže Jakovljević.

Lična priča pretočena u film

Ono što „Ruku“ izdvaja od mnogih domaćih ostvarenja jeste njena snažna autobiografska nota.

Glavni junaci nose imena rediteljevog oca i njegove braće, dok je najtragičniji lik u filmu inspirisan pokojnim stricem autora.

Zbog toga film prevazilazi granice fikcije i postaje svojevrsni spomenik uspomenama, porodici i vrednostima koje oblikuju čoveka.

„Film je duboko prožet mojim odrastanjem. To je priča o prijateljstvu koje traje zauvek, ali i iskrena opomena svima nama“, objašnjava autor.

Priča o bolesti našeg društva

U središtu filma nalazi se tema koja je na Balkanu često jača od razuma – inat.

Dok se deca mire već sutradan nakon svađe, odrasli često godinama grade zidove od ponosa, sujete i neizgovorenih reči.

Upravo ti zidovi postaju jedna od glavnih tema filma.

„Želeo sam da pokažem kako bismo mi odrasli morali više da se ugledamo na decu. Ona lako praštaju i nastavljaju dalje, dok odrasli često dozvole da inat uništi prijateljstva koja su gradili godinama. Kroz ovu priču želim da razbijem predrasude i podsetim ljude da je pravo prijateljstvo iznad svake etničke pripadnosti ili društvenog statusa“, kaže Jakovljević.

Negotin prvi put kao filmska scena

Poseban značaj za autora ima činjenica da je film sniman upravo u Negotinu.

Po prvi put u istoriji ovog grada, centar Negotina postao je filmska scenografija za igrano ostvarenje, čime je Jakovljević želeo da oda priznanje mestu u kojem je odrastao.

„Svesno sam odlučio da film snimam u rodnom gradu jer sam za njega neraskidivo vezan. Ovo je moj način da mu se odužim. Podrška sugrađana bila je neverovatna i stvorila je atmosferu koju nikada neću zaboraviti“, ističe reditelj.

Nakon završetka snimanja u Negotinu, ekipa se seli u Beograd i Beč, gde će biti snimljene završne scene filma.

Glumačka ekipa koja garantuje kvalitet

Da priča poseduje posebnu snagu, potvrđuje i impresivna glumačka postava.

U filmu igraju Branislav Trifunović, Bojan Krivokapić, Ivan Jevtović, Nenad Heraković i Darko Ivić, a podršku projektu pružio je i reditelj Stevan Filipović, autor kultnih filmova „Šišanje“ i „Šejtanov ratnik“.

„Ogromna mi je čast što su kvalitet priče prepoznali glumci poput Baneta Trifunovića, Bojana Krivokapića, Ivana Jevtovića, Nenada Herakovića i Darka Ivića. Neizmerno sam zahvalan celoj ekipi, posebno asistentkinji Tamari Radojević i profesoru Stevanu Filipoviću od kojeg sam mnogo naučio“, kaže Jakovljević.

Premijera sa humanitarnom misijom

Premijera filma planirana je za septembar, a imaće i snažnu humanitarnu dimenziju.

Sav prihod od premijerne projekcije biće namenjen lečenju deteta kojem je pomoć neophodna.

Na taj način film „Ruka“ neće ostati samo umetničko delo, već će postati konkretan čin solidarnosti.

„Voleo bih da ovim filmom ljudima otvorimo oči i podsetimo ih koliko je važno da jedni drugima pružimo ruku u nevolji. Ako uspemo da nekome pomognemo, smatraću da je film ispunio svoju svrhu“, poručuje autor.

Ogledalo u koje svi treba da pogledamo

Kada se, u septembru, ugase svetla u bioskopskoj sali, pred nama, publikom, se neće naći ekranizacija jedne životne hronike. Pred nama će se naći ogledalo. Na svakome od nas je da odlučimo hoćemo li u njega pogledati sa stisnutim pesnicama balkanskog inata, ili ćemo konačno, dok još ima vremena, naučiti da pružimo ruku.