40 godina bez Mike Antića: Otišao je sa zlatom na rukama, a iza sebe ostavio stihove koje Srbija nikad neće zaboraviti

Čovek koji je od života pravio umetnost

Na današnji dan, pre 40 godina, otišao je Miroslav Mika Antić – pesnik, slikar, novinar, reditelj i boem kakav se retko rađa.

Njegove pesme i danas se čitaju u školama, citiraju na društvenim mrežama i prenose sa generacije na generaciju. "Plavi čuperak" i "Besmrtna pesma" odavno su postali deo kolektivnog sećanja, ali iza tih stihova krio se čovek koji je život živeo punim plućima, često na ivici.

Mika nije bio samo pesnik. Bio je mornar, novinar, filmski stvaralac, slikar i večiti sanjar koji je verovao da se svet može obojiti drugačijim bojama.

Prijatelj velikana, ali ne i Ive Andrića

Tokom života družio se sa najznačajnijim umetnicima svog vremena. Među njegovim prijateljima bili su Jovan Ćirilov, Momo Kapor, Arsen Dedić i Zuko Džumhur.

Ipak, jedna želja ostala mu je neostvarena.

Godinama je želeo da ostvari bliži odnos sa Ivom Andrićem, ali se pričalo da nobelovac nije imao razumevanja za Mikin boemski karakter. Dok je Andrić važio za čoveka reda, discipline i povučenosti, Antić je bio njegova potpuna suprotnost – nemiran duh koji nije priznavao granice.

Njih dvojica ostali su simbol dva potpuno različita pogleda na život i umetnost.

Godinu dana bez plate

Iako ga danas pamtimo kao jednog od najvoljenijih pesnika, bilo je perioda kada je jedva sastavljao kraj s krajem.

Nakon razvoda od prve supruge, Mika je unapred podigao godišnju platu kako bi isplatio obaveze nastale tokom brakorazvodne parnice. Time je praktično ostao bez prihoda narednih 12 meseci.

Tada je na scenu stupila žena koju je do kraja života poštovao.

Glumica Mira Banjac otvorila mu je vrata svog doma. Kod nje je dolazio na ručkove, dobijao garderobu i podršku u trenucima kada mu je bila najpotrebnija.

Iako je prolazio kroz tešku nemaštinu, Mika nikada nije želeo da opterećuje porodicu svojim problemima.

Bolest koja je pesniku oduzela glas

Sudbina mu nije bila naklonjena ni u poznijim godinama.

Oboleo je od raka vilice, a zbog bolesti lekari su morali da mu odstrane deo jezika. Za čoveka koji je čitav život proveo igrajući se rečima, to je bio jedan od najtežih udaraca.

Ipak, ni tada nije prestao da stvara.

Dok su drugi tonuli u očaj, Mika je dane provodio slikajući suncokrete. Govorio je da su oni boje sunca i života, a upravo su te slike obeležile njegove poslednje mesece.

Zlatni prah na rukama

Pred kraj života gotovo opsesivno je mešao oker sa zlatnim prahom kako bi dobio nijanse koje je nosio u svojoj mašti.

Kada je 24. juna 1986. godine preminuo u bašti svoje kuće u Novom Sadu, na dan kada je dobio Avnojevsku nagradu, tragovi tog zlatnog praha ostali su na njegovim rukama.

Nisu mogli da se operu.

Tako je Mika Antić na odru ležao sa šakama koje su svetlucale, kao da je i u smrti želeo da ostavi poslednji umetnički potpis.

Amanet jednog boema

Možda najviše o njemu govori poslednja želja koju je ostavio zapisanu.

Nije želeo govore, političke poruke ni velike ceremonije.

Tražio je samo da mu pročitaju "Besmrtnu pesmu" i da ga isprate muzikom.

"Niko ne sme da mi drži govor", napisao je.

Bio je to oproštaj dostojan čoveka koji je čitav život bežao od pravila i konvencija.

Na njegovu sahranu došlo je više od 10.000 ljudi.

Tog dana Novi Sad nije ispraćao samo pesnika. Ispraćao je čoveka koji je generacije naučio da se život ne meri godinama, već snovima koje ostavljamo iza sebe.