Sve je urađeno u velikoj tajnosti: Misterija Đuze Stojiljkovića za koju dugo niko nije znao

Velikan srpskog glumišta, Vlastimir Đuza Stojiljković, napustio nas je tiho, ali je njegov odlazak pratio veo tajni koji je godinama intrigirao javnost i njegove najbliže prijatelje. Nakon smrti, legendarni glumac je kremiran i sahranjen u strogoj tajnosti, a tek godinu dana kasnije otkriveno je gde se tačno nalazi njegovo poslednje počivalište.

Njegova večna kuća ne nalazi se u Aleji zaslužnih građana, već na samoj periferiji Novog groblja u Beogradu.

Tajna porodične grobnice i zabranjene posete

Odluku o sudbini Đuzine urne donela je njegova supruga Dušanka Stojiljković. Ona je rešila da pepeo dramskog umetnika položi u običnu, porodičnu grobnicu, gde već počivaju ostaci njenih roditelja, Živka i Vere Vranjanac.

Ono što je posebno bolelo Đuzine klasiće i kolege jeste činjenica da niko od njih nije bio pozvan ni na kremaciju, ni na samo polaganje urne. Mediji su tada brujali o tome da je supruga tokom glumčevih poslednjih dana u bolnici uvela strogu zabranu kontakata sa spoljnim svetom.

Njegov višedecenijski verni prijatelj, takođe pokojna legenda Vlasta Velisavljević, teško je podnosio ove odluke, ali se nije mirio sa zabranama.

- Obilazio sam ga u bolnici. Dušanka je zabranila svima da ga posećuju, ali meni nije mogla. Rekao sam onom upravniku klinike: 'Nemojte da se šalite, ko meni može da zabrani da vidim Đuzu'. Kaže on da su se oni tako sporazumeli s familijom... Nisam razumeo te odluke - pričao je svojevremeno Vlasta.

Filmska potraga za večnom kućom

Nakon sahrane, glumački esnaf je mesecima uzaludno pokušavao da sazna gde se nalazi urna voljenog kolege. Vlasta Velisavljević je tek naknadno, na gotovo filmski način, uspeo da locira grobnicu kako bi mu upalio sveću.

- Niko od nas nije znao gde je Đuza sahranjen, ali saznalo se na kraju. Jedan električar iz Ateljea 212 pratio je Dušanku kada mu je davala četrdesetodnevni pomen. Sedeo je u kolima ispred njene kuće i čekao da ona krene na groblje. Tako smo saznali lokaciju. Sad konačno znamo gde je i mogu da odem da mu upalim sveću kako dolikuje - otkrio je tada potresni detalj Velisavljević.

Kako je tvrdoglavi dečak postao Magarac kog je Srbija obožavala

Iako je čitava Jugoslavija hrlila pred ekrane i u pozorišta zbog imena Đuza, retko ko zna da je ovaj čuveni nadimak zapravo imao prilično specifično, pa i pogrdno značenje koje glumac u početku uopšte nije voleo.

Slavni glumac se u jednom od svojih poslednjih intervjua sa osmehom prisetio detinjstva i korena svog nadimka:

- Dobio sam ga od rođenog brata. On me je, zbog moje neviđene tvrdoglavosti, nazvao Đuza – i to po rečima 'đuz, đuz' kojima se u našim krajevima terao i grdio tvrdoglavi magarac. Ko bi rekao da će mi taj nadimak ostati trajno? Iskreno, nikad mi se nije sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, proveli smo život jedan sa drugim. Posle toga, samo su me roditelji zvali pravim imenom – Vlasto.

Za milione gledalaca, taj prvobitni „uvredljivi” ton nadimka odavno se istopio i pretvorio u sinonim za glumačku eleganciju, šarm i vanserijski talenat. Ipak, ona čuvena tvrdoglavost s početka priče ostala mu je do samog kraja – kao ključna osobina koja ga je i oblikovala u jednu od najvećih i najvoljenijih glumačkih legendi sa ovih prostora.