Noću je gletovao zidove pozorišta, a ujutru igrao predstave: Priča koja otkriva kakav je čovek bio Manda

Milorad Mandić Manda bio je jedan od onih ljudi koje publika nije volela samo zbog talenta. Voleli su ga zbog topline, neposrednosti i utiska da je, uprkos slavi, ostao običan čovek.

Upravo zato se i danas prepričava anegdota iz vremena kada je postao upravnik pozorišta „Boško Buha“.

Pozorište je tada prolazilo kroz težak period. Zgrada je bila dotrajala, novca nije bilo dovoljno, a pred Mandu je stavljen ozbiljan zadatak – da sačuva mesto koje je za mnoge generacije predstavljalo prvi susret sa magijom teatra.

Umesto da se zatvori u kancelariju i probleme rešava iz fotelje, Manda je radio ono što je malo ko očekivao.

Ostajao je do kasno u noć sa majstorima, pomagao oko renoviranja, nosio materijal, obilazio radove i tražio način da pozorište ponovo zablista. Ljudi koji su tada radili sa njim pričali su da nije bilo neobično videti ga kako zasukanih rukava radi zajedno sa ekipom koja je obnavljala prostor.

Dok su drugi odlazili kućama, on je ostajao da završi još poneki posao. A kada bi svanulo jutro, čekale su ga probe, predstave i publika kojoj nikada nije dozvoljavao da oseti umor koji nosi.

Takav je bio Manda – čovek koji nije pravio razliku između velikih i malih poslova.

Njegove kolege često su govorile da je umeo da pomogne i kada ga niko ništa ne pita. Nije voleo da se o tome govori, niti da od svojih dobrih dela pravi priču za javnost. Pomagao je zato što je smatrao da je to normalno.

Možda upravo zato ni deset godina nakon njegovog odlaska sećanja na njega ne blede.

Ljudi pamte njegove uloge, replike i smeh, ali još više pamte ono što se nije videlo na televiziji. Pamte čoveka koji je verovao da pozorište nije samo posao, već dom. Čoveka koji je znao da zastane, sasluša, pomogne i obraduje.

Na dan kada nas je napustio bio je na sceni, pred publikom koju je voleo celog života. Za mnoge je to ostala simbolika koja najbolje opisuje njegov put – Manda je živeo za pozorište, a do poslednjeg trenutka ostao je veran onome što je najviše voleo.

Zato ga danas ne pamtimo samo kao velikog glumca, pamtimo ga kao ljudinu.