"AI je superlopov koji krade tuđe radove": Vasil Hadžimanov o muzici, porodici i vremenu u kojem živimo (INTERVJU)

Kako biste Vi, kao najznačajniji džez muzičar u regionu, opisali džez nekome ko ga nije slušao do sada?

- Za bilo kakvu muziku ili granu umetnosti za koju nikad nisi, iz nekog razloga, čuo ili se susreo i za ovu važi isto, a to je da prvo treba da budeš otvoren, hrabar i bez predrasuda. I kad tako kreneš ka nekom koncertu onda ima šansa da ti muzičari i autori dopru do tebe i da ti napraviš neku konekciju sa njima.

Tako je i sa džez muzikom, koja je specifična zato što za razliku i od klasične muzike i od pop muzike i od rok muzike - u većini slučajeva je to navežban materijal gde svako ima svoj zadatak koji izvede na koncertu ili u studiju, i tako se to izvodi, praktično, svaki put isto.

Ovde se svaki put desi nešto novo i ono što publika mora da zna, što je zapravo ekskluziva ove muzike, je da kad dođu na koncert to što će čuti niko nije čuo pre njih, niti će čuti posle njih.

To je ta uzbudljivost koja se dešava na sceni. Da ti vidiš da muzičari na licu mesta kreiraju nešto potpuno novo zahvaljujući veštinama i talentu i muzikalnosti i interakciji koju stvore na bini, a ti kao deo publike si deo tog procesa stvaranja koji se dešava na licu mesta.

Šta je najzanimljivije što su Vam rekli kao utisak, neko ko je "zalutao" na vaš nastup?

- Pa dosta se često desi da dođu neki ljudi koji su upravo to, kao što sam rekao, otvoreni, hrabri i radoznali da čuju nešto novo.

I na kraju krajeva, nije važno uopšte koliko ti poznaješ tu muziku, ili bilo koju drugu muziku. Muzika pravi konekciju sa publikom preko emocija, preko doživljaja, preko inspiracije koje se dešava u slušaocu dok sluša te note.

Prava, kreativna i dobra muzika u nama budi neke osećaje koji nisu samo zabave radi. Nije samo "Jao super mi je, sad ću da đuskam i da pevam refren", nego se desi mnogo više od toga ili dublje ili šire.

I onda se to i njima desi, tim nekim ljudima koji dođu na naš koncert prvi put.

Uopšte nije važno da li oni sve shvataju, da li poznaju istoriju džez fjužn muzike, da li smo mi harmonski ili ritmički ili melodijski izveli ne znam šta.

Ono što ostane je taj utisak istine i ljubavi prema muzici i neke priče koju mi očigledno umemo da ispričamo tim jezikom koji razume bilo ko na ovoj planeti. Tako se dešava redovno da neki ljudi koji nas nikad nisu čuli su potpuno oduševljeni time što smo im priredili.

Nedavno ste izdali album live koncerta. Da li je to bila neka borba džeza protiv moderne produkcije?

- Pa nije. U osnovi je to Big bend i za njih kad se bira repertoar, pošto je moj autorski materijal bio u pitanju, ja sam naravno birao kompozicije za koje sam smatrao da mogu dobro da zvuče sa Big bandom.

To što nisam bio 100 odsto siguran da će to da uspe, jer nikad nisam čuo te kompozicije u takvom izvođenju, to je druga stvar.

Ali sam, ipak, ispao pametan, pa sam odabrao numere koje sam pretpostavio da će biti dobro izvedene u takvom obliku.

Naravno zahvaljujući aranžerima Toniju Kitanovskom i Vladimiru Nikolovu, a i eto ja jednu uradih, to se sve pretočilo u taj neki moderan džez koji ima neke uticaje balkanskog etna i panka i možda čak i nekog roka.

Sve je to, odavno već, potpuno normalna stvar da ti kombinuješ taj džez pristup improvizacije, harmonije i svega toga što džez nosi, sa nekim drugim stilovima.

I to se zove zapravo fjužn ili difuzija - stil koji dopušta sebi da eksperimentiše sa bilo kojim drugim muzičkim žanrovima zajedno sa džezom. I tako nešto se zapravo desilo i na tom koncertu.

Čuli smo na promociji albuma da je prvi emitovan live koncert na našoj televiziji bio recital vaših roditelja iz Ateljea 212. Da li ste bili vođeni tom idejom?

- Nisam. Mi smo izdavali ranije žive albume. To nije ništa neuobičajeno za džez muzičare zato što se ta sinergija desi između nas i publike - i tad su možda i najbolje neki komadi izvedeni u odnosu na studijsko snimanje gde je to potpuno drugi ambijent. Tako da se živi koncerti, živi nastupi, beleže na albumima od kad postoji džez.

Ono što su radili moji roditelji svakako je bilo revolucionarno u mnogo čemu i to je naravno uticalo na mene od malih nogu u svim mogućim aspektima mog rada i života.

Da li ste nekad imali problem zbog prezimena - da ispunite očekivanja publike ili osećaj da Vas sputava - da treba da se dokazujete ili ste mogli nesmetano da krčite svoj put?

- Ne, nije me nikad sputavalo, naprotiv. Ja sam odrastao u neko drugo vreme, moji roditelji su bili neka druga vrsta popularnih umetnika od ovih danas.

Vreme se zaista promenilo. Ko zna kako bi to izgledalo danas, ali ja sam samo dobijao vetar u leđa od njih i nikad nisam imao problem sa tim, niti sam se upoređivao sa njima na taj način - "da li ću ja dosegnuti te visine?" Jednostavno sam "gurao svoj neki film" u muzici koja mene interesuje.

Kako biste Vi ukratko opisali svoje roditelje? Šta ste pored talenta nasledili od njih kao čovek?

- To je ta roditeljska dužnost koja, bez obzira na tvoju profesiju i na to da li si ličnost koja se javno pojavljuje i eksponira, tvoj zadatak kao roditelja je identičan, a to je da paziš na svoje dete, da vodiš računa o njemu i da pokušaš da ga naučiš nekim osnovnim ljudskim osobinama kao što je humanost, empatija, da bude vredan, da bude posvećen, da voli i poštuje svoje najbliže i tako dalje.

Ja sam sve to nekako i dobio odmah od malih nogu i nadam se da prenosim to zajedno sa svojom suprugom na Martu. Ona ima 26 godina, tako da je definitivno zrela devojka. Pokazuje da je dobar čovek pre svega, a onda sve ostalo.

To te neke najbitnije stvari, a onda dolazi muzika, talenat i profesionalizam koji su oni ispoljavali na svakom nastupu, na svakom snimanju, na svakom projektu koji me isto naučio mnogo toga.

Vi ste počeli da se bavite muzikom sa pet godina, a vaša ćerka Marta je svoj prvi plaćeni nastup imala već sa tri.

- To je štos koji se desio u studiju, gde ja nisam mogao da je nateram da peva - poput onog žapca u crtanom filmu koji peva kod kuće fenomenalno, a onda kad ne treba na sceni nema ga nigde. Nisam imao ni bombone ni žvake ni ništa da joj uvalim da je potplatim, ali sam imao neku lovu i na kraju je ona zapevala.

To je anegdota koju pričamo, ali ona je, naravno, izrasla u devojku koja ne stavlja profit ispred ostalih razloga zbog kojih se bavi muzikom. Tako da to jeste smešno, ali nije realno.

Oko čega se najčešće raspravljate sa njom na umetničkom planu, na poslovnom?

- U suštini se ne raspravljamo. Mi razmenjujemo, sada već savete, utiske. Pokušavamo da joj pomognemo, i Nataša i ja i svi oko nas, koliko nas ima, jer smo prošli sito i rešeto.

Ona vrlo jasno zna šta hoće, vrlo jasno ide ka tome i nema tu mnogo ni potrebe dodavati ili oduzimati, a tek nema potrebe raspravljati se.

Više puta ste rekli da ste jedva čekali da se vratite iz Amerike. Kakva je situacija sa njom? Da li ona jedva čeka da se vrati ovde ili za sebe želi neki drugi put?

Drugačija je situacija. Prvo ona nije u Americi, ona je u Nemačkoj, to jest u Evropi. Potpuno su drugi uslovi za život i druga kultura.

Drugo, ona je tamo sa svojim dečkom koji je fantastičan pevač, Ljubomir Milanović. Njih dvoje zajedno žive, zajedno rade, pomažu se i tu su jedno za drugo - ja sam bio sam.

Treće, zemlja u koju sam ja hteo da se vratim više ne postoji, ne u smislu Jugoslavije, nego u smislu Srbije. Sve se promenilo na gore, nažalost.

I sada dok ne prođe neko ozbiljno vreme i ovde se stvari ne promene u suštinskom smislu, ona stvarno nema šta tu da traži.

Sa današnjom tehnologijom u kontaktu smo sve vreme. Ona nije ni daleko tako kao što sam ja bio. Tako da može da dođe kad god je uhvati neka kriza, možemo mi možemo da odemo tamo, njeni prijatelji, takođe...

Sve je to sada mnogo jednostavnije i ja mislim da ona, zapravo, želi da ostane tamo i da proba da tamo stvori svoj život.

Ona već sad ima uzornu karijeru. Da li ste Vi nešto naučili od nje?

- Kako da ne. Ja učim svaki dan, nadam se, i od Marte i od Ljube i od svojih studenata, od svih mladih ljudi.

Pokušavam da budem otvoren za sve što oni donose, a oni donose dosta toga, bez obzira što žive u neko vreme koje je za muziku najnesrećnije do sada.

Nije im lako, čak im je i teže nego nama 90-ih, kad smo mi stvarali svoje ime u užasnim uslovima. Danas su ti uslovi još gori zbog svih mogućih aspekata, od muzičke industrije preko streaminga, AI-a i svih tih stvari.

Međutim, divim im se zato što su veoma uporni i posvećeni i Marta nema nameru da odustane, naprotiv, ide još jače nego što sam ja radio tamo.

Tako da uvek imam da naučim nešto od nje i od pametnih, dobrih, mladih ljudi.

Sad ste spomenuli veštačku inteligenciju. Da li mislite da postoji način da se ona iskoristi pametno u kreativnosti?

- Kreativnost se budi tako što svašta može da utiče na nju. Inspiracija dolazi sa svih strana. Korišćenje AI može isto da probudi kreativnost, ali je pogrešan princip korišćenja alatke koja umesto tebe radi nešto.

Nije štos u tome da ti ukucaš instrukcije i da onda kompjuter uradi za tebe taj kreativni deo. Poenta je da ti budeš taj kreativac koji će iskoristiti tehnološke napredne alatke da od toga napravi nešto novo. Ovde je obrnut slučaj gde oni koji nisu uložili vreme ni trud u muziku koriste sprave koje završavaju stvari umesto njih.

AI je divan izum koji može da se iskoristi, i koristi se, u mnogim drugim aspektima života, i siguran sam da može da nam pomogne, ali ne u kreativnom smislu. Tu nam ne treba pomoć.

Ako čovek može nešto da bude, onda može da bude kreativan. Kreativnost dolazi iz ljudskog bića. Tu se mi razlikujemo od drugih životinja, mada i životinje mogu biti izuzetno kreativne, samo što se baziraju na instinktu. Mi takođe koristimo neki instinkt i nešto nepoznato u nama da bismo stvorili umetnost, i je razlog zašto smo specijalno i imamo nešto da ponudimo ovoj planeti - što je potpuno neverovatno i fenomenalno.

Zašto sada koristiti kompjuter, koji pritom nije kompjuter koji je superpametan, koji sam kreira, nego je kompjuter koji je "superlopov" - plagijator koji krade tuđe radove i onda ih algoritmom izmeni u nešto svoje i to nam proda nazad.

Zašto nam je to potrebno? Pored svih mogućih stvari za šta može da se koristi AI. Uostalom, pored svih mogućih problema koji ovu planetu muče, mi sada trošimo naše resurse to jest, bogatimo neke ljude koji bukvalno iskorišćavaju muzičare, i ove koji više nisu sa nama i ove koji su još na planeti. Umanjuju njihov rad još više u odnosu na striming platforme koje su već obesmislile sve, jer u većini slučajeva ne dobiješ ni dinar za taj svoj rad, a uložio si ko zna koliko i na kraju ga samo staviš na neku od platformi jer "tako se danas, zaboga, sluša muzika" i mi to moramo da prihvatimo, da za jedno puštanje naše pesme dobijemo 0,001 centa.

Potpuno su usmerili svoje snage destruktivne misije ka muzičarima i autorima koji se već muče i bez toga.

Da li kod nas postoji neka institucija koja se bavi tim problemom?

- Nemamo institucije koje se zovu policija i sudstvo i zdravstvo i tako dalje, koje treba da rade svoj posao kako treba, kamoli instituciju koja treba da se bavi potpuno novim izumom na koji nemaju odgovor ni mnogo sređenije države od nas. Tako da naravno da ne.

Šta mislite o kaverima?

-Nemam ništa protiv kavera. Mislim, imaš te bendova koji sviraju kavere, imaš milion nekih kavera. Ja ne bih imao ništa protiv ni da neko od ovih mlađih autora uzme neku moju kompoziciju, pa da je obradi.

Nije problem u tome, nego u nekim fenomenima koji su isto vezani za današnje vreme, a to je da neko postane takozvani "viralan na internetu" i da zahvaljujući tome zapravo puni arene, Sava centre ili šta već, i da tu sad vrlo malo ima veze šta je on ili ona zapravo otpevala ili komponovala, već je to neki fenomen koji se desio, splet nekih okolnosti o kojima ja ne znam ništa.

Kako je to moguće, da neko tako postane popularan samo zato što ima YouTube kanal ili TikTok kanal ili šta već? To su jednostavno današnji fenomeni.

Imali smo to i ranije gde su neki pevači koji su nikakvi, ne kažem za ovog dečka (Jakova Jozinovića), ne znam ni kakav je, nego generalno pričam, koji su jednostavno bili užasno popularni neko kratko vreme i onda nestanu kao i mnogi drugi.

Mene to nikad nije interesovalo. Ja sam iz one grupe ljudi koja zapravo ne razmišlja o tome koliko će to biti popularno. Naravno, važno je ipak da ti neko dođe na koncert da bi uopšte svirao, ali to nije bio prioritet nikad.

Razlozi zašto neko to radi isto dovode do tog rezultata. Klinci već znaju te mehanizme kako i na koji način da eksploatišu internet i taj vid medija, i onda se nekome tako baš i posreći da na kraju postane mega popularan, a da zapravo ništa specijalno nije uradio. Niti je specijalno drugačiji, niti je specijalno nov, niti je kreativan, nego eto, to je današnja igra, kako bih rekao.

Čije pesme Vi izvodite za sebe, za svoju dušu ili možda samo slušate?

- Ja zaista radim toliko različitih projekata i toliko sam radio, da sve te pesme koje sam izvodio, izvodio sam za svoju dušu.

To je prva i osnovna stvar zbog koje se bavim muzikom – ukoliko, kad sviram nešto, mene to ne dotiče, onda neću to da sviram.

Tako da bilo koja od pesama koje pronađete na internetu da sam svirao sa nekim, su za moju dušu, uključujući i moje.