Bio je vođa svitaca jednog srećnijeg Beograda: Tužna priča Neše Leptira i danas intrigira

Vođa svitaca koji je prezirao mrak

Dobrota nekih ljudi i njihov duh ostaju da titraju gradskim vidicima dugo nakon što odu. Toliko dugo da nemamo utisak da su nas zaista napustili, a taktovi njihovih pesama ne prestaju da odjekuju.

Prošlo je više od tri i po decenije otkako je Beograd ostao bez svog najvoljenijeg letača, a zapravo ga nikada nije izgubio. Neša Leptir – večiti dečak, neponovljivi šoumen i dobri duh jednog srećnijeg vremena – i danas živi u svakom kutku grada koji pamti njegov osmeh.

Nenad Radulović bio je čista, nepatvorena energija. Čovek koji je život živeo kao savršeno organizovani haos, prezirući mržnju, negativnost i osrednjost.

Njegov umetnički raspon bio je gotovo nestvaran. U jednom trenutku bio je urnebesna baba Višnja ili Slobodan Đorđević Piton, koji je kroz britku parodiju i montipajtonovski humor zasmejavao milione slušalaca „Indeksovog radio pozorišta“, a već u sledećem nežni pesnik čiji su stihovi dirali najdublje emocije.

Spajao je energiju zabavljača sa iskrenom lirikom, posvećenom onoj dalekoj, često nedostižnoj ljubavi.

Kako je nastala „Poslednja igra leptira“

Priča o grupi Poslednja igra leptira počela je na novobeogradskim obalama Dunava, među mladim ljudima, gitarama, vinom i snovima.

Od zvaničnog debija na Palilulskoj olimpijadi kulture 1981. godine, pa do prvog albuma, bend je održao više od dve stotine nastupa uživo. Tako je nastajala jedna od najlepših muzičkih priča tadašnje Jugoslavije.

Kada se konačno pojavio album simboličnog naziva „Napokon ploča“, dogodio se pravi fenomen. Bez reklame, bez velikih kampanja i bez plakata, bend je čak petnaest puta zaredom rasprodao veliku salu Doma sindikata.

Ispred blagajni su danima stajali natpisi „rasprodato“, dok su tapkaroši prodavali karte po višestruko većim cenama.

Koncerti koje niko nije mogao da predvidi

Svaki nastup Poslednje igre leptira bio je jedinstven događaj.

Neša je obožavao improvizaciju, pa ni sam često nije znao kako će koncert završiti. Jedan od nastupa u Domu sindikata toliko se odužio da je završnica održana u holu dvorane, odakle su, kroz smeh, tetkice isterale i publiku i bend.

Sam Neša njihov uspeh opisivao je jednostavno:

„Savršena kombinacija pet dobrih fora i dva falš tona.“

Pesma koja je postala legenda

Nizali su se hitovi poput „Nataše“, „Vrati se“, „Sličuge“, „Dečko, 'ajde o'ladi“ i „Grudi balkanske“.

Ipak, pesma „Umiru jeleni“ ostala je upisana kao jedno od najlepših dela domaće pop-rok muzike.

Malo je poznato da je u prvobitnoj verziji teksta stajao stih „biću vođa svitaca“, koji je kasnije promenjen u „vođa skitnica“.

Možda upravo ta prva verzija najbolje opisuje samog Nešu – čoveka koji svetli u mraku i pokazuje put onima koji lutaju.

Svoje nastupe često je započinjao stihovima:

„U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni krila se stežu.“

Kasnije su upravo ti stihovi uklesani na njegovom grobu.

Bitka koju nije prestajao da vodi sa osmehom

Ljubav prema životu bila je osnova svega što je radio.

Kada je krajem leta 1989. godine počela njegova najteža bitka sa opakom bolešću, ni tada nije izgubio vedrinu.

Šalio se sa lekarima, imitirao političare i nastupao pod šeširom i mantilom, verujući do poslednjeg trenutka da će pobediti.

Samo dvadesetak minuta pre smrti, na bratovljevo pitanje kako se oseća, odgovorio je u svom prepoznatljivom stilu:

„Pa, ne mogu baš da igram fudbal.“

Dan pre odlaska, 12. februara 1990. godine, na poleđini jednog lekarskog recepta ostavio je poslednju poruku:

„Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta.“

Čovek koji nikada nije otišao

Danas Neša Leptir nije sa nama duže nego što je bio među nama.

Ipak, za ljude poput njega priče o prolaznosti ne važe.

Kuda odlaze takvi ljudi saznaćemo tek kada i sami pređemo most.

Do tada, svaki put kada gradom odjeknu njegove pesme, oni koji su ga voleli ne tuguju.

Priču o Neši Raduloviću uvek počinju sa osmehom, jer su u njegovom svetu komedija i tragedija bile jedno, večito slavljenje života koji nikada ne tamni.