Da li ste znali? Na mestu Narodnog pozorišta živela je legenda srpskog filma i pozorišta

Narodno pozorište u Beogradu decenijama predstavlja simbol srpske kulture i umetnosti. Njegovom scenom prošle su generacije glumaca koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji domaćeg pozorišta. Ipak, malo ko zna da se na mestu gde se danas nalazi ovo velelepno zdanje nekada nalazila kuća jednog od najzanimljivijih ljudi svog vremena – Ilije Stanojevića Čiče.

Rođen 7. avgusta 1859. godine u Beogradu, Čiča je još od najranijeg detinjstva pokazivao sklonost ka glumi, humoru i zabavljanju ljudi. Njegov vedar duh i nesvakidašnji karakter često su ga dovodili u nevolje.

Pošto nije bio uspešan đak, roditelji su ga poslali na zanat kod berberina. Međutim, više je zabavljao mušterije nego što je radio svoj posao. Ljudi su ga obožavali zbog šala i dosetki, ali kada su stigle prve žalbe, gazda mu je dao otkaz.

Ni naredni poslovi nisu dugo trajali. Radio je kao opštinski pisar, ali je i tamo postao poznat kao čovek koji je uveseljavao kolege, imitirao poznate ličnosti i pravio šale. Njegova potreba da zabavlja ljude često je bila jača od poslovnih obaveza, pa je i taj posao ubrzo izgubio.

Ipak, ono što mu je u svakodnevnom životu donosilo probleme, na sceni ga je učinilo zvezdom. Ilija Stanojević Čiča postao je jedan od najpoznatijih komičara svog vremena i miljenik publike.

Pored glume, bavio se i pisanjem. Autor je komedije „Dorćolska posla“, a zajedno sa književnikom Jankom Veselinovićem napisao je komad sa pevanjem „Potera“, koji je u svoje vreme bio veoma popularan.

Njegovo ime posebno je važno za istoriju srpske kinematografije. Godine 1911. režirao je filmove „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi“ i „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“, koji se smatra prvim srpskim igranim filmom. U tom ostvarenju nije bio samo režiser, već je tumačio i nekoliko različitih uloga, među kojima su turski paša, seoski zavidljivac i Vujica Vulićević, čovek koji je učestvovao u ubistvu Karađorđa.

Njegov život bio je podjednako zanimljiv i van scene. Jedno vreme, 1913. godine, držao je kafanu „Kod dva astala“ u Jagodini. Bio je omiljen među gostima, jer je i u privatnom životu ostao vedar i duhovit čovek kakvog je publika poznavala sa pozorišnih dasaka.

U decembru 1922. godine obeležio je četrdeset godina umetničkog rada zajedno sa glumcima Miloradom Gavrilovićem i Savom Todorovićem. Tokom života ženio se dva puta, a drugi brak sklopio je sa Marijom, neposredno pred smrt.

Preminuo je 8. avgusta 1930. godine u Beogradu, samo dan nakon svog 71. rođendana.

Danas njegovo ime nije poznato široj javnosti koliko zaslužuje, ali ostaje upisano zlatnim slovima u istoriji srpskog pozorišta i filma. Malo ko zna da je upravo na mestu današnjeg Narodnog pozorišta nekada stajala kuća čoveka koji je postavio temelje domaće kinematografije.