Lenjost najteža bolest: Organizujte vreme i nađite svrhu

Ipak, pričati o hroničnoj lenjosti nije isto što i kada neko jedan dan ili nekoliko sati oseća da je najbolje da se isključi iz života i da se na neki način odmori od svega onoga što ga pritiska, ističe dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut za rts.rs.

To, kako kaže, nije lenjost. Lenjost je kada nešto pređe u naviku da vam je lakše da ne razmišljate o posledicama.

„Neke stvari su urođene. Postoje čitave porodice lenjih ljudi. Ipak, uglavnom je to naučeno. Pre svega to se dešava zato što roditelji stimulišu odgovornost, tragaju za naporima, zabranjuju nam, kritikuju nas, ne hvale nas dovoljno za uložen napor i onda dete oseti potrebu da pronađe lakši put i da bude na liniji manjeg otpora", objašnjava stručnjak.

Najčešća reakcija roditelja je da to kažnjavaju i da vrše još veći pritisak, a onda dete bira sve lakši put i uspeva zbog svojih „dosadnih“ načina ponašanja da izdejstvuje da, primera radi, igra video-igre nekoliko sati duže ili da prvo provede vreme na kompjuteru pa onda uči.

Prema njegovim rečima, tu je već kraj – roditelji koji nisu dosledni i ne postavljaju granice čine da dete nema radne navike i to je jedan od razloga.

Ilić dodaje da je lenjost stanje – osobina, ali može biti i deo nekih psihijatrijskih bolesti, poput depresije.

Tokom života kod lenjih ljudi pasivna agresija postaje navika, reakcija na pritisak od strane drugih ljudi - što više zahtevaju to deca u odnosu na svoje roditelje, a kasnije kada porastu reagujući na pritisak od šefova uspevaju da ne rade dovoljno dobro.

Lenjost je, naglašava Ilić, neka vrsta zadovoljstva, ali kada pređe u hronično stanje, onda predstavlja problem.

„Sa druge strane, ako dopustimo sebi da uživamo kratko, to je u redu. Roditelji treba da nas ubede da nije sve što je prijatno dobro i da su neke stvari koje su neprijatne - korisne. To je jako teško“, kaže Ilić.

Gubitak svrhe je poguban

Sa poslovicom da od lenjosti nema gore bolesti se slaže i objašnjava da ona može da dovede i do fizičkih oboljenja, poput dijabetesa usled neaktivnosti i gojaznosti, ali i do psihičkih bolesti, jer lenji ljudi gube kontakt sa ljudima i često se kod njih pojavljuje osećaj krivice.

„Mozak troši 20 do 25 odsto energije koju proizvedemo. Čovek se oduvek trudio da sve svoje moždane aktivnost smanji, da to pređe u naviku, na režim auto-pilota i da radimo stvari koje iziskuju najmanju moguću potrošnju energije. Ako je to još povezano sa zadovoljstvom, onda iz centra za nagradu se luči dopamin. Vremenom onda naučimo da uživamo u malim, nevažnim stvarima i gubimo svrhu u životu, a svrha je osnov naše unutrašnje motivacije“, ističe Ilić.

Svrha, majstorstvo i motivacija su tri unutražnja motivatora koja nas teraju da idemo napred.

„Ako ne vidimo svrhu mi ćemo ostati tu gde jesmo bez obzira koliko je neprijatno“, zaključuje Ilić.

Rutina, obaveze i zadovoljstvo

Savetuje da je organizacija vremena presudna i balans obaveza i zadovoljstva.

Tu treba, kako kaže, uključiti i rutinu u nekim dnevnim aktivnostima – doručak, ručak, večera i spavanje – jer ona daje čoveku neku vrstu sigurnosti i stabilnosti u vremenu neizvesnosti i nepredvidivosti.

„Rutina i dobar balans između obaveza, zadovoljstva i bliskosti predstavlja jedan dobro organizovan dan. Ako nađemo vremena da se bavimo sobom ili odmaramo to je odlično, ali treba da znamo kako to radimo i da bude osmišljeno, a ne stihijski“, savetuje Ilić.