GOL, GOL... Njih su slušali milioni Jugoslovena (AUDIO)

I onda počinje šetnja fudbalskim terenima širom Jugoslavije! Uglavnom univerzalna slika: Na trpezarijskom stolu ostale su samo mrvice od nešto svečanijeg nedeljnog ručka, selidba u dnevni boravak i okupljanje oko tih magičnih plastičnih, ili u boljoj varijanti "drvenih kutija". Ta kutija govori i svira i nekada je bila pravo čudo tehnike. 

Decenijama je bilo otprilike ovako: "Radio Beograd - Prvi program, Radio Zagreb, Radio Sarajevo, Radio Titograd, Radio Novi Sad". Počinje kombinovani prenos utakmica Prve fudbalske lige. Predrag Knežević, Sveta Vuković, Aleksandar Saša Marković ili recimo Miodrag Stojiljković (u zavisnosti o kom vremenu se radi) javljali su se iz studija i najavljivali šta u narednih dva i po sata očekuje milionski auditorijum. "Gde god da se igra, tu je i naš reporter.

Utakmicu Crvena zvezda - Željezničar prati Marko Marković; u Mostaru je Jovo Jovanović, tamo se za bodove bore Velež i Radnički iz Niša; na Koševu igraju Sarajevo i Rijeka, izveštavaće Mirko Kamenjašević; o tome šta se zbiva na meču Dinamo - Osijek u Maksimiru obaveštavaće vas Ivo Tomić; Vardaru u Skoplju gostuje Partizan, tamo je Boris Đorđioski; na Karaburmi igraju OFK Beograd i Sloboda iz Tuzle, taj okršaj prati Jordan Ivanović, dok je u Titogradu na meču Budućnost - Čelik Bratislav Kokolj; izveštača imamo i na susretu Hajduk - Vojvodina. S Poljuda će se javljati Edo Peci. A iz Prištine gde gostuje Sutjeska - Gani Ajeti.

Pamte se i reporteri Zdravko Lipovac iz Tuzle, Ivo Škopljanac iz Vinkovaca, Budimir Bućin iz Nikšića, Milan Anđić sa Banjice, Mijailo Kostić, Fredi Kramer, Sead Hadžijahić...

Ko nije voleo fudbal voleo je muziku, zabavu... Prazan hod (poluvreme, pre i posle utakmica) slušaoci su uživali u skečevima Čkalje ili Mije Aleksića, odnosno u muzičkim numerama. Ređali su se Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Tereza Kesovija, Safet Isović, Tozovac... Nisu izostajala ni brojna iznenađenja i nagradne igre.

- Bila su to dobra, stara vremena. Žene su odlagale kućne poslove, deca se odmarala od učenja, a muškarci su tražili udobnu fotelju. Biti spiker u ono vreme značilo je biti veoma popularan, jer osim Tita i spikera niko se drugi nije oglašavao putem radio-talasa - prisećao se ne tako davno u jednom intervjuu Večernjim novostima nedavno preminuli Svetislav Vuković.

I zaista, to takmičenje bilo je čudesno. Ako i zaobiđemo otrcane fraze o tome kako je nekada ta naša Prva liga bila četvrto najbolje takmičenje u Evropi (jer možda i nije), bilo je nečeg specifičnog u njoj. Šta je suština? U tome što je jugoslovenski šampionat nekada bio nepredvidiv. U Zenici, na Gradskom vrtu, Kantridi ili u Ljubljani bodovi nikada nisu bili zagarantovani, ali spektakl jeste. Nemerljiv doprinos tom svojevrsnom šouu davali su i ti čuveni radio-reporteri, koji su kada negde padne gol mogli sami da se uključe i prekinu kolegu sa drugog stadiona.

Tako se zvezdašima ledila krv u žilama kada nema uobičajenog huka s Marakane, a Marko Marković “upada“ u reč, recimo Edu Peciju. Nešto tiši, ali odsečan glas: "Beograd... Beograd"... Bio je to znak da nešto ne valja. Ili je penal za goste ili se zatresla mreža crveno-belih. Ljudi su na uglavnom punim stadionima gledali fudbal s tribina i slušali te radio-prenose. Samo bi se žamor začuo kada negde padne gol, ljudi se domunđavaju, razmenjuju informacije...

A posebna priča je legendarni zagrebački reporter Ivo Tomić, čovek koji je u stihovima prenosio, hvalio i kudio igrače, i imao poseban šmek nadaleko poznat, zbog koga su se ljudi vezali za radio prijemnike. 

SUTRA: KO SU BILI IVO TOMIĆ, MARKO MARKOVIĆ, MIRKO KAMENJAŠEVIĆ, JORDAN IVANOVIĆ...