DRUŠTVENE MREŽE: "Gledaćete samo jedno lice do kraja života - SOPSTVENO"

Ovo nije rubrika "filmska kritika" zato ću vam samo dati preporuku da pogledate film Celle que vous croyez ( Who you think I am). Da li ćete se prepoznati? Možda. Da li na društvenim mrežama malo krivimo realnost i kreiramo scene kakve bismo želeli da živimo? Onaj koji kaže da baš nikada nije bar došao u iskušenje, teško da govori istinu. I, da se odmah ogradim, ovde govorimo o društvenim mrežama a ne o internetu kao takvom.Termin „résaux sociaux„ na francuskom zvuči prefinjeno ali fenomen je svugde više manje univerzalan. Konzumenti smo skoro svi koji imamo pristup internetu. Možda možemo da se bavimo time koje populacije kakve navike imaju kada je o društvenim mrežama reč, ali tehnološki napredak i razni "imperativi" koje društvo diktira često nas stavlja u poziciju da vodimo sa sobom moralne dijaloge oko toga kako bi trebalo da se predstavimo ljudima koji nas poznaju virtuelno.

Istina je da psihološki faktori koji mogu biti povezani sa društvenim mrežama jesu: depresija, anksioznost, vezivanje, kriza identiteta i osećaj izopštenosti. Neki od "okidača" za navedena stanja mogu biti tendencija poređenja sa drugima (realnost njihovih profila je isto pod znakom pitanja, ali se o tome najčešće ne misli).

Biološki gledano stvar je relativno jednostavna. Zahvaljujući dopaminu i oksitocinu, koje proizvodi mozak, rizik od zavisnosti od društvenih mreža je povećan. Dopamin u nama stvara želju i voljni nagon do te mere jak da se smatra da je ljudima teže da prestanu da tvituju nego da ostave cigarete ili alkohol.Oksitocin je supstanca koja se luči i tokom ljubljenja i maženja. Boravak na društvenim mrežama nivo oksitocina podiže na nivo identičan onom koji imaju zaljubljeni parovi na dan svog venčanja.

Lajkovi, komentari i postovi koje delimo mogu biti nevažni ali mogu i da "probude" ono što nas čini ljudskim bićima, a to su naše zavisnosti, želje, strahovi i zadovoljstva.

Ljudi vole da pričaju o sebi to je odavno jasno ali u virtuelnom svetu to još više izraženo jer nema kontakta očima i "govora tela". Na internetu imamo vremena da "pakujemo" ono što pišemo. To je ono što mi psiholozi zovemo "samo-prezentacija" (pozicioniranje sebe onako kako želimo da budemo viđeni).

Ona nam daje osećaj većeg samopouzdanja dok pregledamo svoj Facebook ili Instagram profil. Deljenje određenih sadržaja i čekanje reakcije pratilaca povećava osećaj bliskosti i povezanosti sa drugim osobama.

Koncept "selfi groznice" možemo objasniti činjenicom da sebe nikad izistinski ne vidimo, potrebna nam je refleksija (odraz u ogledalu). Selfi je bitan jer obraćamo uvek više pažnje na lica nego na bilo koji drugi sadržaj.Profilne slike su nešto što drugi prvo vide. Gledanje tuđih lica po nekim istraživanjima stvara osećaj empatije. U realnom životu gledamo tuđu mimiku, pokrete i jasno vidimo reakcije. U virtuelnom svetu volimo da baratamo emotikonima i stikerima kojima upravljamo bez obzira na to kako se realno osećamo. Taj proces stvara nizak nivo stresa naročito kod ljudi introvertnog karaktera ili onih koji pate od nekih oblika socijalnih fobija.

Kod lažnog predstavljanja postoji opasnost da se toliko identifikujemo da više ne znamo šta je izmišljeno a šta ne.Postanemo svesni da drugi ljudi imaju očekivanje od naše imaginarne "uloge" i ne želimo da ih razočaramo i počinjemo da osećamo neverovatan pritisak. Kao da svaki dan nositmo masku ili kostim.

Ako previše pažnje posvećujemo društvenoj mreži mi zapravo popuštamo da iskusimo momenat u kome trenutno uživamo. Više vremena provodimo na društvenim mrežama nego sa partnerima, porodicom prijateljima ili kolegama, pa se onda se osećamo diskonektovano i frustrirano.Fotografisati nešto lepo što će kasnije biti još lepša uspomena je sjajno, ali pre nego što to uradimo, možda bi trebalo bi izistinski da iskusimo taj momenat, jer on nema cenu i realno vreme se nikad ne može vratiti u rikverc. Podaci takođe govore da socijalna bliskost i osećaj pripadnosti koje društvena mreža pruža u mnogome zavise od same individue, njenih karakteristika i iskustava, kao i od interakcija koje ostvarije sa ljudima "off line".

U prevodu, nije do mreže same po sebi, ipak je do nas.

Socijalne mreže nas mogu i ujediniti i povezati tako da izvučemo sve njene benefite u svoj realan život. Neke od nas možda uputi na ljude, koji će nas podstaći da budemo u realnom vremenu malo više prisutni i da svoj android kad se već reklamira kao "pametan" na takav način i koristimo. Kao i u životu tako i u ovom fenomenu postoje dve strane medalje. Stvar je u uglu gledanja.

U doba digitalizacije i brzog protoka i razmene informacija ne možemo biti "mimo sveta", ali možda su osećaj i mera ključne reči kako ne bismo izgubili iz vida jedino lice koje ćemo gledati u ogledalu do kraja života. Sopstveno.