DRUGI PIŠU Peščanik: Medicina vladalaca

1. Zbog čega su u proleće, dok je broj zaraženih i umrlih od koronavirusa bio veliki, epidemiolozi nalagali stroge restriktivne mere, poput zatvaranja granica, zabrane okupljanja, ograničavanja kretanja, zabrane putovanja i slično?

2. Zašto su mediji bliski vlasti to svesrdno podržavali?

3. Zbog čega danas, kada je broj zaraženih i umrlih od koronavirusa jednako veliki ili čak veći nego proletos, epidemiolozi ne nalažu stroge restriktivne mere, poput zatvaranja granica, zabrane okupljanja, ograničavanja kretanja, zabrane putovanja i slično?

4. Zašto mediji bliski vlasti to svesrdno podržavaju?

5. Ako se uz jednako veliki (ili čak veći) broj zaraženih danas primenjuju drugačije epidemiološke mere nego ranije, da li je to posledica činjenice da smo u međuvremenu "o koronavirusu nešto naučili"?

6. Ako smo kroz proteklih nekoliko meseci "o koronavirusu nešto naučili", pa su zbog toga današnje epidemiološke mere sušta suprotnost onima ranijim, zašto se onda epidemiološke mere koje su bile na snazi u proleće danas ocenjuju kao "izuzetno uspešne"?

7. Ne bi li bilo logično, ako je nekadašnji strogi karantin zamenjen tek preporukom o nošenju maske u javnom prevozu, da se ranije epidemiološke mere, umesto "izuzetno uspešnima", nazivaju izuzetno nepotrebnima?

8. Ako su ipak bile potrebne, nužne, neizbežne i "izuzetno uspešne" - na čemu insistiraju i prorežimski mediji - kako to da se aktuelno epidemiološko otpuštanje stege, odnosno radikalno negiranje donedavne epidemiološke prakse, takođe ocenjuje kao "izuzetno uspešno"?

9. Može li se iz toga izvući zaključak da epidemiolozi u svojim nalozima i preporukama mogu "lupati" što god im padne na pamet, pa i do mile volje "skakati sebi u usta", ali će ishod u svakom slučaju biti proglašen "izuzetno uspešnim“?

10. Kolika je verovatnoća da epidemiolozi ustvari ne lupaju ono što im padne na pamet, već ono što na pamet pada nekome drugom?

11. Zašto režimskim medijima ne pada na pamet da se pozabave tim pitanjem?

12. Ukoliko, naime, stvarni razlog popuštanja strogih epidemioloških mera leži u ambiciji, najpre, da se održe parlamentarni izbori i osigura reprodukcija političke vlasti, a zatim, znači li to da je u medicinskom pogledu došlo do promene prioriteta, pa primarni cilj epidemiološke borbe više nije spašavanje ljudskih života, već spašavanje vladajućeg režima i nacionalne ekonomije?

13. Ukoliko tako stoje stvari, zašto se to otvoreno ne kaže?

14. Ako se ni od vladajućih lekara, ni od vladajućih političara ne može očekivati da o tome otvoreno govore, zašto o tome otvoreno ne pišu prorežimski mediji?

15. Ko ostvaruje veći interes od propasti turističke sezone i kampanje "Letujte u Srbiji": sobarice i konobari ili vlasnici hotela i apartmanskih naselja koji su pretvoreni u privatni kapital?

16. Ko ima veći uticaj na odluke vladajućeg aparata: sobarice i konobari ili vlasnici krupnog kapitala?

17. Ako je dakle u igri spasavanje ekonomije, koje odjednom postaje važnije od spasavanja života, a svi pokazatelji upućuju da je o tome reč, zbog čega bi to uopšte bio epidemiološki problem?

18. Iz toga proizilazi i pitanje zašto se medicina bavi spasavanjem ekonomije?

19. Kako je došlo do toga da medicinska struka odlučuje u vanzdravstvenoj sferi, i to kako se sve češće čini, s protivzdravstvenih polazišta?

20. Ne bi li, čak i u situaciji kada se proceni da je spasavanje ekonomije važnije od spasavanja života, bilo prirodnije zamisliti drugačiju dramaturgiju donošenja te odluke: na primer takvu da politička vlast najpre priupita medicinsku struku kako bi se na širenje zaraze odrazilo otvaranje granica i slobodna cirkulacija turističkih masa, pa da zatim medicinska struka odgovori kako je to s aspekta epidemiološke prevencije izuzetno rizično, jer gužve i masovna putovanja mogu samo pogodovati širenju zaraze, te da politička vlast naposletku kaže: u redu, hvala vam na savetu, ali mi želimo da izbegnemo ekonomsku kataklizmu i na taj način da vodimo brigu o egzistenciji naših državljana, a vas – kao medicinske eksperte – nećemo uvlačiti u tu odluku?

21. Zbog čega vladajuća politička garnitura ne želi da preuzme odgovornost za odluke koje sama donosi, tim više ako su ove rizične po kolektivno zdravlje (izbori, utakmice, proslave), nego je prebacuje na struku, lekare, Krizni štab?

22. Zbog čega lekari nemaju petlju da političarima otkažu poslušnost i poruče im kako je, budući da deluju samostalno, njihov posao da vode brigu o ljudskom zdravlju, a ne o ekonomiji ili izbornoj reprodukciji vladajuće stranke?

23. Zašto se većina medija ne bavi pitanjima prebacivanja odgovornosti i nedostatka petlje?

24. Može li se izbeći zaključak o "prostituisanju" medicine za račun politike?

25. Ako se medicina "prostituiše" za račun politike – a takav je zaključak očito nemoguće izbeći – zašto nas gospoda iz vlasti upozoravaju da se držimo mera koje su propisali naši lekari, umesto da nam kažu da se držimo mera koje je propisao neko drugi?

26. Da li je vladajuću medicinu relevantnije nazvati medicinom vladalaca?

27. Polažu li lekari Hipokratovu ili hipokritovu zakletvu?

28. Da li bi na studijama medicine trebalo uvesti poltronstvo kao obavezan predmet?

29. Da li se mladim doktorima koji drže do svoje buduće karijere i društvenog ugleda treba omogućiti specijalizacija u Nemanjinoj ili na Andrićevom vencu?

30. Ako lekari servisiraju vladajuću politiku, da li bi ih, kao i vladajuće političare, trebalo potvrđivati na izborima?

31. Zar to ne bi bilo sasvim logično ako imamo posla s medikalizacijom političkog odlučivanja (odnosno, u povratnom smeru, s politizacijom medicinskih preporuka) i uspostavom hibridnoga tipa vladavine, gde lekar sluša naloge politike, dok politika dobija uputstva od vlasnika kapitala, tj. onih koji će, na primer, u slučaju uspešne turističke sezone ostvarivati dobit?

32. Da li se kroz medikalizaciju vladavine utvrđuje vizija o budućem idealnom društvu koje bi bilo uređeno po uzoru na bolnicu, gde građani-pacijenti bespogovorno slušaju uputstva stručnih autoriteta, koji imaju monopol nad dijagnozom i terapijom, dok građani-pacijenti, u večnom strahu za goli život, zadržavaju onoliko lične volje i autonomije nad vlastitim telom koliko je dovoljno da se jednom u četiri godine spuste u ulazni hol i ubace nekakav bezvredni papirić u kartonsku kutiju?

33. Što ako je ta bolnica u privatnom vlasništvu, pa se deo kapaciteta iznajmi turistima iz zemalja u kojima je eksplodirao Covid-19?

34. Ne bi li, po uzoru na medicinu rada, medicinu sporta i tome slično, bilo prikladno službeno ustanoviti i medicinu profita?

35. Da li bi se eksperti za medicinsku podršku neoliberalnom kapitalizmu mogli titulirati kao prof. dr. med. spec. profitologije?

36. Po čemu se to trenutne epidemiološke mere protiv širenja zaraze u Srbiji razlikuju od zloglasnog "švedskog modela", koji je ovde bio napadnut kao poguban po zdravlje stanovništva?

37. Ako su današnje epidemiološke mere u Srbiji potpuno identične "švedskom modelu", a niko s trunkom razuma i poštenja to ne može da ospori, zbog čega "švedski model" i dalje važi kao zloglasan?

38. Kako režimski mediji, dok se gnušaju nad "švedskim modelom" kao ekstraktom kapitalističke okrutnosti, uspevaju današnji odgovor na zdravstvenu krizu, koji se ni u jednom detalju ne razlikuje od "švedskog modela", predstaviti "izuzetno uspešnim"?

39. Hoće li nas sutra, kada se završi sve oo konstituisanja parlamenta i formiranja Vlade opet zatvoriti među četiri zida?

40. Zašto će prorežimski mediji to svesrdno podržati?