Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Rodoljub Kubat

04. 07. 2022. 06:00 30

Slom savremenih demokratija

Još je engleski lord i premijer Velike Britanije ser Vinston Čerčil rđavo govorio o demokratiji. Čerčil je imao dva čuvena iskaza o demokratiji kao političkom sistemu. Prvi da je demokratija najgori oblik vladavine ako se izuzmu svi ostali dosad isprobani. Drugi da je najbolji argument protiv demokratije petominutni razgovor s prosečnim biračem. Njega je posebno sablažnjavala američka demokratija. SAD se kao država konstituisala na demokratskim osnovama. Mnogi Evropljani su bili zadivljeni slobodom i ljudskim pravima u Americi.

Čak je Njegoš govorio: "Dođe mi da napuštim Jevropu i preselim se u Ameriku". Slom monarhija na evropskom kontinentu ima je za posledicu uvođenje demokratskih sistema. Sve je počelo sa Francuskom bužoaskom revolucijom. Talas demokratije je vremenom zapljusnuo ostatak evropskog tla. Neke zemlje su postale demokratske republike posle Velikog rata, kako se ranije govorilo za Drugi svetski rat; druge, pak, posle Drugog svetskog rata. Evropsko iskustvo savremene demokratije, izuzev Francuske, staro je nešto preko jednog veka. A danas je jasno da se demokratija slama unutar sebe; nemoćna, neslobodna i razjedinjena.

Sam Vinston Čerčil je proveo najveći deo profesionalnog veke podržavajući američki koncept demokratije širom sveta i pošto su joj alternative, činilo se, bile komunističke diktature ili druge surove autoritarne vladavine, prihvatio je ovu "religiju" demokratije bez ikakvih sumnji. Nema sumnje da je Čerčil bio nadahnut biblijskim idealima. Doduše, čitav koncept demokratije još zasniva se na vizijama ztarozavetnih proroka.

Demokratija postignuta u okviru grčkih gradova-država bila je demokratija u kojoj nije bilo mesta za najsiromašnije. Politikom su se mogli baviti samo bogati i prosvećeni građani. Demokratija se temeljila na slobodi volje pojedinca. Biblijski koncept demokratije izgledao je drugačije.

U odnosu na stare Grke, Izrailjci se nisu razumevali kao stanovnici polisa, grada-države u helenskom smislu. Polis je bio opštevoljna zajednica ustanovljena od strane slobodnih građana, koja je istovremeno bila norma zajedničkog življenja. Božanstvo je bilo sila koja čuva te norme, zapravo božanstvo je u osnovi hipostazirana volja zajednice.

U okviru takve svesti ostalo je otvoreno pitanje prvenstva zajednice u odnosu na pojedinca i obrnuto: pojedinca u odnosu na zajednicu, što jeste suštinsko pitanje demokratije. Sa takvim viđenjima Izrailj nije zasnivao svoj koncept Božijeg naroda, jer se narod nije razumevao pod idejom zajednice polisa koju ustanovljuje svaki pojedinac, nego se Izrailj doživljavao kao "istorijsko telo" ili produkt istorije koja nosi svakog pojedinaca.

Izrailjci su od početaka bili demokratsko društvo. Avraam je napustio mesopotamijske carevine i doselio se u Obećanu zemlju da u njoj ostavi seme, koje će biti u stanju da živi u međusobnoj slozi i jednakosti. Demokratičnost izrailjskih robova posebno se videla na putu ka Hanaanu, kada su roptali na Mojsija i samog Boga. Dva veka su Izrailjci živeli u labavom savezu plemena. Odluke su donošene na demokraski način - voljom većine.

Ipak, nemogućnost da se suprotstavi susednim državicama, nagnala je stare Jevreje da potraže cara. Prema devteronomističkoj povesti, narod je od Samuila tražio da im pomaže cara. Samuilo se bunio, ali mu se potom javio Bog i rekao: "Pomaži im cara, jer nisu odbacili tebe nego mene".

Prvi car nije ispunio misiju; opijen vlašću postao je paranoičar i tragično je završio u borbi protiv Filistejaca - poginuo je sa sinom Jonatanom na Gelvujskoj gori. Na tronu ga je nasledio David. On je objedinio izrailjska plemena i osvojio veliki deo susednih teritorija.

Njegov vojskovođa Joav osvojio je Jerusalim, koji je uskoro postao carski grad. David je u odnosu na Saula bio bogobojažljiv čovek; klonio se greha, kada je god to mogao, uvažavao je volju običnog naroda - sam je poticao iz seoske porodice. Kada ga je Samuilo pomazao, došao je od ovaca. David se sasvim posvetio opštoj dobrobiti, kretao se među narodom, rešavao njihove pravne sporove, igrao pred narodom kada je prenošen Kovčeg saveza u Jerusalim.

Ali to nije bila demokratija našeg novovekovlja, bila je to demokratija po volji i milosti Božijoj. Bitan element je bilo i to što je u tom periodu vladalo uverenje da društvom treba da upravljaju najsposobniji i najčovečniji. David nije bio samo vladar; on je bio vojskovođa, pesnik i odmetnik. Neobično odvažan i hrabar čovek. Samo takav je mogao da stoji između Boga i naroda.

Kada bi se god ogrešio, David se gorko kajao. Posebno je upadljiva njegova ljubavna avantura sa Vitsavejom. Prestup koji je napravio, skupo ga je koštao. Kajući se pisao je psalme. Kasnija tradicija mu je pripisala 50. psalam - pokajničku molitvu upućenu Bogu. Dakle, život jednog naroda ili države mora biti oličen u liku pojedinca, koji pred narodom predstavlja Božijeg pomazanika, a pred Bogom narodnog zastupnika.

Demokratija naših dana tako nešto ne omogućuje. Vlade, predsednici i premijeri se biraju na određeno vreme. Taman kada ovladaju osnovima političkog života, bivaju smenjeni. Iza njih ostaje birokratija - duboka država, koja je suštinski vladar u demokratijama.

Izbor narodnih predstavnika je u najmanjoj meri narodni. Njih biraju moćni krugovi, čije bogatstvo su upravo oteli običnom građanu. Krugovi moćnika diktiraju finasijsku politiku, poreski sistem i privredni razvoj. Oni su zagovornici liberalnog neokapitalizma, globalizma, neokolonijalizma ... Oni ne suže Bogu, kao što su to radili izrailski i judejski carevi (koji su barem tome težili). Centri moći su sluge mamona - boga novca.

Danas takve "demokratije" propadaju. Tek će uslediti analize, u kojima će se pisati o slomu demokratije. Jednu takvu napiso je nemački filosof Osval Špengler u svom monumentalnom delu "Propast Zapada". Zanimljivo da je Špengler predvide doba kada će istorijskom scenom dominirati Sloveni - što se uklapalo u viziju ruskih mislilaca, zagovornika ideje panslavizma.

Koliko je "demokratija" krhka vidi se i iz najnovijih dešavanja. Dovoljno je samo uporediti ličnosne profile aktuelnih političara, npr. Putin - Bajden, Lavrov - Barbok, Šojgu - Stoltenberg itd. Čak zemlje koje su iz zapadnjačke vizure "nedemokratske" u ovom trenutku doživljavaju svoj politički, privredni i ekonomski procvat. Najbolji primer je Srbija. Slično se dešava u Erdoganovoj Turskoj, dok je Mađarska Viktora Orbana najvitalnija zemlja EU. Ma koliko ovo sve zvučalo čudno i gotovo nestvarno - istinito je.

Treba se samo malo zagledati u svet koji se budi iz ruševina demokratije.

Rodoljub Kubat

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 30

ostavi komentar
Vidi još

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se


Dijalog, to sam ja!

Zoran Živković [11.08.2022.]




Anketa

Da li je Svetislav Pešić dobro postupio što je precrtao Miloša Teodosića?

Rezultati

Video dana

Patkonaut