Vidovdan - biblijski i srpski mit

Princip, Čabrinović i ostali članovi Mlade Bosne inspirisani su junaštvom Miloša Obilića, srpskog junaka, rekonstruišući Kosovski zavet. Čabrinović je bio duboko udubljen u Zavet, lično se poistovjećujući sa kosovskim junacima, a poznato je da je Princip čitao Gorski vijenac Petra drugog Njegoša, remek-delo srpske književnosti koje veliča junačke ideale i duh Kosovskog zaveta.

Atentatorima je pomogla Crna ruka, srpsko tajno društvo; podržao ih je Apis, ondašnji načelnik vojno-obaveštajnog odseka srpskog generalštaba, kao i major i četnički vojvoda Vojo Tankosić, i srpski obaveštajac Rade Malobabić. Tankosić je atentatorima obezbedio bombe i pištolje, kao i samu obuku.

Apisova desna ruka i crnorukac, srpski major Vojislav Tankosić, koji je do tada bio zadužen za gerilsku obuku, sazvao sastanak u Tuluzu u Francuskoj. Među pozvanima bio je i Muhamed Mehmedbašić, stolar iz Stoca. Prema Luiđiju Albertiniju, Mehmedbašić je bio član Crne ruke, a to je postao kada je položio zakletvu zajedno sa Vladimirom Gaćinovićem i Danilom Ilićem.

Mehmedbašić je bio spreman da izvrši teroristički čin kako bi oživeo revolucionarni duh u Bosni i Hercegovini... Međutim, učesnici su odlučili da samo Mehmedbašića pošalju u Sarajevo, da ubije guvernera Oskara Poćoreka.

Pre atentata na Vidovdan, Bogdan Žerajić, mladi revolucionar srpskog porekla koji je imao slabe veze sa Mladom Bosnom, pokušao je da ubije austrougarskog guvernera Bosne i Hercegovine generala Marjana Varešanina. Žerajić je bio rođom od Nevesinja, student Pravnog fakulteta u Zagrebu i u trenutku atentata imao je 22 godine. Varešanin je ugušio posljednji seljački ustanak u BiH u drugoj polovini 1910. godine. Pet metaka koje je Žerajić ispalio na Varešanina i kobni metak koji je sebi ispalio u glavu, učinili su Žerajića inspiracijom budućim atentatorima, uključujući Principa i Čabrinovića.

Atentatorima je oružje isporučeno 26. maja. Trojici mladića su kasnije na sudu svedočili da je major Tankosić, neposredno i preko Ciganovića, obezbedio ne samo šest ručnih bombi i četiri nova automatska pištolja sa municijom nego i novac, kao i sredstva za samoubistvo i obuku, specijalnu kartu sa označenom lokacijom žandarma upoznavanje kontakata u tajnom "tunelu" koji se koristi za infiltriranje agenata. Tankosić je potvrdio novinaru i istoričaru Lučijanu Magriniju da je obezbijedio bombe i pištolje i da je odgovoran za obuku Principa.

Princip, Grabež i Čabrinović su napustili Beograd čamcem, i koritom rekom Save došli do Šapca, gde su predali malu kartu kapetanu Popoviću iz srpske granične straže. Pogranični kapetan im je predao pismo za srpskog kapetana Prvanovića i popunio obrazac sa imenima tri carinika čije identitete su mogli da pretpostave i na taj način dobiju povlašćene vozne karte.

Kada su Princip, Grabež i Čabrinović 29. maja stigli u Loznicu, kapetan Prvanović je pozvao trojicu svojih narednika da dogovore najbolji način da neopaženo pređu granicu. Čabrinović je predao Principu i Grabežu oružje koje je nosio. Princip je rekao Čabrinoviću da sam ide do Zvornika, da tamo pređe granicu sa Grabežovom ličnom kartom, a zatim da ide za Tuzlu i ponovo stupi u kontakt.

Ujutro 30. maja okupili su se Prvanovićevi narednici i narednik Budivoj Grbić je prihvatio zadatak da odvede Principa i Grabeža do malog ostrva usred reke Drine. Grbić je atentatore zajedno sa oružjem predao agentima Narodne odbrane radi prebacivanja na austrougarsku teritoriju i kretanja od sigurne kuće do sigurne kuće. Princip i Grabež su prešli u Austrougarsku 1. juna uveče. Njih dvojica sa oružjem su se kretali od agenta do agenta sve dok 3. juna nisu stigli u Tuzlu. Oružje su predali u ruke agentu Narodne odbrane Mišku Jovanoviću i ponovo se pridružili Čabrinoviću.

Pripreme za atentat su bile završene. Svanuo je Vidovdan, dan kojeg je Srpska crkva posvetila starom Vidu. Prestolonalednikova povorka je prošla pored prvog atentatora, Mehmedbašića. Danilo Ilić ga je postavio ispod bašte kafane Mostar i naoružao bombom. Mehmedbašić nije reagovao. Ilić je pored Mehmedbašića postavio Vasu Čubrilovića i naoružao ga pištoljem i bombom, ni on nije reagovao. Dalje na putanji povorke, Ilić je postavio Nedeljka Čabrinovića na suprotnu stranu ulice do reke Miljacke i naoružao ga bombom.

Automobil Franca Ferdinanda je prišao i Čabrinović je bacio bombu. Bomba se odbila od presavijenog poklopca automobila na ulicu. Zbog vremenskog detonatora bomba je eksplodirala ispod sledećeg automobila, pri tom ranivši dvadesetak ljudi. Čabrinović je progutao pilulu i skočio u Miljacku. Njegov pokušaj samoubistva je propao, jer je stari cijanid samo izazivao povraćanje, a Miljacka je zbog vrelog i sušnog ljeta bila duboka te koji pedalj. Povorka je jurila prema Gradskog vijećnici, ostavljajući iza sebe oštećeni automobil. Cvjetko Popović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež nisu reagovali, jer ih je povorka prošla velikom brzinom.

Pošto je saznao da je prvi pokušaj atentata bio neuspešan, Princip je razmišljao o mogućnosti da ubije Franca na povratkom putu i odlučio je da se premesti blizu Latinskog mosta. U tom trenutku, prvi i drugi automobil iz povorke odjednom su skrenuli desno u sporednu ulicu. Kako je Francov vozač sledio njihovu putanju, guverner Poćorek, koji je bio u trećem automobilu zajedno sa carskim parom, pozvao je vozača da zaustavi vozilo jer je išao pogrešnim putem. Vozač je pritisnuo kočnicu, a kada je pokušao da prebaci u rikverc, slučajno je ugasio motor nedaleko od mesta na kojem je Princip stajao. Princip je prišao podnožju automobila i pucao u Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek.

Nakon što je pogođena, Sofija je odmah izgubila svest i srušila na noge Franca Ferdinanda. I Ferdinand je izgubio svest, dok su ga vozili u guvernerovu rezidenciju. Kako je izvestio grof Harah, poslednje reči Franca Ferdinanda bile su "Sofi, Sofi! Ne umiri! Živi za našu djecu!". Franc je bio mrtav do 11:30; umro je desetak minuta posle Sofije. Njegovom smrću, umirala je u Dvojna monarhija.

Postoji mit po kojem je Pincip pojeo sendvič u prodavnici hrane neposredno pre pucnjave, ali ne postoje izvori koji potvrđuju tu tvrdnju. Ovaj mit vjerovatno potiče iz romana Twelve Figers iz 2001. godine, koji predstavlja fikcionalizovanu verziju događaja atentata.

Kao i svaka istorija velikih naroda, tako i naša ima svoju mračnu stranu. Pravdajući strijeljanje pukovnika Dragutina Dimitrijevića, Pašić je pisao svom izaslaniku u Londonu:
"… Apis je pored svega priznao da je naredio da se ubije Franc Ferdinand. A ko bi ga sada mogao odgoditi?" Dok su trojicu osuđeni vodili na pogubljenje, Apis je vozaču rekao: "Sada je i meni jasno, a i tebi jasno da će me danas ubiti srpske puške samo zato što sam organizovao sarajevski zločin". Tankosić je poginuo u borbama krajem 1915. i nije mu suđeno. Svi su oni prošli Sud Božiji.

Vidovdan, dan kao svaki. Vidovdan dan kao nijedan!