Ojačati Univerzitet i preispitati kvalitet rada fakulteta

Radi se o temi koja već dugo muči srpsko visoko obrazovanje, a svodi se na činjenicu da su generalno standardi na srpskim univerzitetima loši.

Ovaj problem često se maskira iza drugog problema, a o je navodni "konflikt" između fakulteta i instituta. Taj konflikt u stvari ne postoji: fakultetskih nastavnika u Srbiji je veoma mnogo, a naučnika u institutima je veoma malo, tako da fakultetski nastavnici mogu da preglasaju naučnike u bilo kom slučaju, prostom logikom velikih brojeva.

Rezultat te strategije je drastična razlika u kriterijumima za izbore u odgovarajuća naučna, odnosno nastavna zvanja, to jest drastično ublaženi kriterijumi za izbore u zvanja nastavnika fakulteta. To se posebno jasno vidi kada fakultetski nastavnik pređe da radi u nauci, i tada često ne može da bude izabran ni u niže naučno zvanje od nastavnog zvanja koje ima, jer prosto ne ispunjava uslove, koje su fakulteti politikom "uravnilovke" za sebe maksimalno spustili, pozivajući se na "autonomiju".

No, razlika u kompetentnosti između većine naučnika i većine nastavnika u Srbiji nije suštinska tema, jer u krajnjoj liniji oni zajedno učestvuju u radu univerziteta. Problem je u obrazovanju.

Univerzitet u Beogradu je zajednica fakulteta koji faktički rade šta hoće. On nema instrumente da nametne standarde fakultetima, a njegova tela su sastavljena od ljudi čije primarne lojalnosti leže na fakultetima na kojima rade, tako da su ona neefikasna i suštinski odobravaju sve ono što predlože fakulteti. To se najviše vidi prilikom izbora u nastavnička zvanja koja odobrava univerzitet, pri čemu faktički nema slučajeva da se predlog za izbor u zvanje odbije jer kandidat prosto nije dovoljno dobar. Eventualno, iz tehničkih razloga, nekada se predlog vrati na doradu, i onda se usvoji.

Sistemsko rešenje ovog problema je u ojačavanju univerziteta, poput univerziteta u razvijenim zemljama. Univerzitet je taj koji treba da postavlja standarde fakultetima i da kontroliše kvalitet njihovog rada.

Dobar primer moguće uloge univerziteta leži u preispitivanju nastavnih zvanja koje su na pojedinim fakultetima, tokom proteklih godina, neštedimice deljena. To se posebno odnosi na takzovane "masovne fakultete", sa po više hiljada studenata, u kojima je, već tradicionalno, akademski standard, kao i u svim masovnim procesima, nizak, a kvalitet obrazovanja koji oni nude ispodprosečan.

Ovi fakulteti se često brane od optužbi da u suštini po standardima ne nude pravo univerzitetsko obrazovanje, tvrdnjama o istaknutim pojedincima koji su, nekada, na njima studirali, ili koji su na njima predavali. Sama ta "odbrana" govori o niskom intelektualnom nivou rasprave i o tome da pojedini fakulteti uopšte ne razumeju u čemu se sastoji odgovarajući univerzitetski stanard obrazovanja. Naime, izuzetnih pojedinaca, koji su sami radili na sebi i svom znanju, ima svuda, pa i na najgorim fakultetima u svetu.

I u vreme južnoafričkog aparthejda, kada crnci nisu imali ni olovku ni svesku da bi studirali, bilo je izuzetnih cnih studenata na opskurnim fakultetima u unutrašnjosti Južne Afrike. Isto se odnosi i na komunističke fakultete u vreme komunističke diktature: bilo je perfektnih studenata koji bi to bili i bez fakulteta, jer su prosto bili izvanredne ličnosti sa izvanrednim sposobnostima i radnom etikom.

Kvalitet fakulteta ne meri se izuzetnim pojedincima, nego naprotiv, donjim standardom obrazovanosti koji je potreban da bi se taj fakultet završio. Primer katastrofalno lošeg fakulteta je onaj na kome diplomira hiljade studenata, od kojih ogromna većina ne zna ni strane jezike, niti čita ozbiljnu literaturu, nego postaju sistemski "šloseri". Dok, na primer, na Prinstonu ili Harvardu, student ne može završiti studije ako nije optimalno kompetentan, pa tako diploma Prinstona ili Harvarda automatski garantuje kvalitet, na pravnim fakultetima u ovoj zemlji student može završiti (a hiljade njih i završavaju) i ako ne zadovoljavaju ni minimalne akademske standarde, pa samim tim diploma tog fakulteta u svetu ne znači baš ništa.

Ima izvanrednih studenata, kao i svuda, ali ima i hiljade potpuno nekompetentnih ljudi sa diplomama. Dovoljno je pogledati stanje u pravosuđu, sa sudijama koji su studirali po 10 godina, sa šesticama, koji nemaju pojma o aktuelnom stanju pravne nauke u njihovim oblastima, a rukovode apelacionim i vrhovnim sudovima, celim sistemima pravosuđa. Isto se odnosi na "najbolje studente svih vremena" koji vode državu, a ne znaju osnovne pravne pojmove. To je definicija lošeg fakulteta.

Zbog svega navedenog, ono što je pokazao eksperiment profesora Dramićanina samo je vrh ledenog brega krize u visokom obrazovanju, koje bi uprava Univerziteta u Beogradu možda mogla da počne da rešava. Za to je, međutim, potrebna politička podrška vrha države i ojačavanje uloge samog univerziteta, uz adekvatno smanjivanje "autonomije", odnosno otvorene i direktne samovolje, fakulteta.

Univerzitet treba da bude autonoman.

Fakulteti nisu autonomni.

To je još jedna stvar koja se često zanemaruje.

Aleksandar Fatić