Kubat piše za Direktno: Nešto je bajato u našoj Crkvi

Jedan od osnovnih razloga za takve reakcije je nedostatak spremnosti da se u socijalnom smislu menja zajedno sa društvom. Umesto toga u takvoj autističnoj sredini došlo je do devijantnih pojava unutar samih predstavnika Crkve, kao i komunkacije sa spoljnim svetom. Reč jeo izvesnim devijacijama koja su dugo prisutne, i već su postale sastavni deo crkvene stvarnosti. Mnogi ljudi u Crkvi, uključujući i sveštenstvo, nisu sasvim svesni takvog stanja.

Čak i neki ugledni visoki crkveni dostojanstvenici reaguju neprimereno, pri čemu nisu ni svesni koliko su njihove reakcije besmislene. Najnoviji primer je reagovanja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, koji je stao u odbranu aktuelnog srpskog patrijarha.On brani nešto, što je, po svakoj normalnoj logici, neodbranjivo.

Nedopustivo je da se goloruki narod, koji je izišao da se bori za goli opstanak ove zemlje i nacije jasno ne razluči od režimskih batinaša. Na tu činjenicu ne sme niko da bude slep. Patrijarh se svojim izjavama "pravio" da ne vidi i ne čuje šta se događa, a mitropolit ga brani u njegovoj "slepoći". Vrlo neodgovorno od dvojice ljudi, koji predstavljaju sam vrh Crkve. Ne mogu se izjednačiti žrtva i nasilnik i poručiti "budite mirni i nemojte se sukobljavati". Bilo bi sasvim u redu i pohvalno da je patrijarh osudio batinaše i pozvao vlast da to u buduće spreči. Mogao je podsetiti i to da je upravo post i da je takvo ponašanje sa hrišćanskog aspekta nedopustivo.

Sećam se da su studenti jednom prilikom izviždali patrijarha Pavla na Terazijama. Bilo je to devedesetih godina, kada je patrijarh pozivao studente da se raziđu sa demonstracija. Zanimljivo je da je taj potez studenata podržao vladika Atanasije, koji se takođe po tom pitanju nije slagao sa tadašnjim patrijarhom. Kada je shvatio da je pogrešio, sam patrijarh se izvinio studentima. Taj njegov potez je bio burno pozdravljen. Kasnije je taj isti patrijarh, na Savindan 1997. godine, stao uz tadašnju omladinu predvodeći litije ka Hramu Svetog Save. Ali, patrijarh Pavle je bio nesporna duhovna veličina u odnosu na svoje naslednike, i naravno, samo čovek.

Unutrašnju crkvenu harmoniju i normalan život u najvećoj meri remeti klerikalizam, koji postaje sve izraženiji oblik života SPC. Ovde se više radi o unutarcrkvenom klerikalizmu, to jest potpunoj dominaciji sveštenstva u funkcionisanju Crkve, naročito episkopata. Sveštenstvo ima potpunu kontrolu i vlast unutar Crkve. Vernici, aktivni članovi Crkve, potpuno su skrajnuti. To se pogotovo videlo u nedavnim događajima u Gornjim Nedeljicama. Iako su crkvu podigli preci današnjih meštana, a i sami meštani uložili ozbiljna materijalna sredstva u njenu obnovu, potpunu vlast imaju sveštenici. Oni su jednostavno zabranili narodu da se okuplja u crkvenoj porti. To je neprirodna i nehrišćanska situacija, jer crkva upravo pripada meštanima (ili parohijanima).

Ne postoji nikakva unutrašnja kontrola u Crkvi; sveštenik je potpuna vlast u parohiji, a episkop u episkopiji. Sva tela u kojima koliko-toliko udela imaju civili samo su dekor. Gledano iz istorijske perspektive, to je u suprotnosti sa izvornim temeljima hrišćanstva, ali i savremenim demokratskim društvom. Ta devijacija se najbolje vidi u odnosu sveštenstva prema narodu. Sveštenstvo na arhaičan način i dalje tretira narod kao stado. Takva svest potiče iz srednjeg veka i ona u sebi ima političku i socijalnu pozadinu. Kao što je poznato, u srednjem veku nije postojala kategorija građanin. Ljudi sudoživljavani kao podanici vladara. Sve je to dobilo svoju pobožnu dimenziju simfonijom države i Crkve. Međutim, srednji vek je prošao, ali je u crkvenim krugovima ostala svest iz srednjeg veka. Na narod se gleda kao na nižu stalešku kategoriju.

U suštini, sveštenstvo sebe ne doživljava kao sastavni deo naroda ili građana, što je golim okom vidljivo u raznim situacijama. Stoga i ne čudi što mitropolit Joanikije staje u odbranu "brata po službi", a ne upućuje podršku ugnjetavanom i ugroženom narodu. U tom svetlu klerikalizam je oblik duhovne izvitoperenosti. Staleška svest je tuđa hrišćanstvu od njegovih početaka, jer kako se kaže u Bibliji: "u Hristu nema ni roba ni gospodara".

Gledano iz šire društvene perspektive, klerikalna svest i njeno prisustvo u konkretnom životu predstavlja ozbiljan problem. Pre svega, jer takva svest ne pristaje da prihvati bilo kakve promene. Zbog toga mnogim savremenicima Crkva liči na srednjevekovno zdanje, koje društvo vuče unazad. To naravno ima i svoju utilitarističku pozadinu. Time se čuvaju pozicije sveštenstva, naročito episkopa i omogućuje im se neograničena vlast na neodređeno vreme, što je upravo stanje stvari u životu Crkve. U tom smislu, razumljiva je naklonjenost crkvenog vrha svakoj vlasti, utoliko više ukoliko je vlast nedemokratska. Poslednjih godina smo upravo svedoci takvog stanja, što predstavlja veliko razočarenje za vernike i sav normalan svet.