Kubat piše za Direktno: Kosovo – „polje kao nijedno“, ili polje stalne mahinacije

Već decenijama Kosovo je najteža srpska reč. Stvari iz prošlosti se ne mogu ispraviti, ali se iz njih nešto mora naučiti. Jedna od osnovnih stvari koju ćemo morati svi naučiti jesu – POMIRENjE, DIJALOG, SUŽIVOT. Držeći se nacionalističke retorike u poslednjih tridesetak godina, ništa nismo naučili. Naprotiv.

Umesto ozbiljnih političkih programa i vizija, često smo slušali i gledali potresne priče sa Kosova i Metohije. U nekim periodima naše skorije istorije, upravo je to bio politički program zasnovan na manipulaciji sa patriotskim osećanjima na osnovu kojeg su neke stranke osvajale i držale vlast. Takva neodgovorna politika dovela nas je u poziciju u kojoj se trenutno nalazimo. Na pitanju Kosova smo se bukvalno politički zaglavili.

Ohrabrujuće je što pojedini srpski opozicioni političari (između ostalih i predsednik najveće opozicione stranke Dragan Đilas) uviđaju da se politika prema Kosovu mora radikalno menjati. Ono više ne može da se tretira samo kao teritorija, na kojoj je veliki deo stanovništva neprijateljski nastrojen prema Srbiji; teritorija koja je isključivo naša, samo što je trenutno okupirana.

Takvu politiku ne može da vodi nijedna ozbiljna država. Ona se pored opšte političke situacije, kosi sa zdravom pameću i moralom. Jedini adekvatan način jeste da se problemu pristupi iz perspektive običnog građanina u svetlu nacionalnog i državnog interesa. Treba krenuti od pitanja, kako rešavati svakodnevne probleme tamošnjih stanovnika. Mi pominjemo naše svetinje na Kosovu i Metohiji, i to nije sporno. Međutim, prave svetinje o kojima treba govoriti su ljudski životi, ljudi koji žive dole bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost. Sve su to naši građani.

Čak da se kojim slučajem Kosovo de fakto vrati u okrilje Srbije i da njegovo međunarodno priznanje povuku vodeće svetske sile, problem ne bi bio rešen. Imali bi smo veliki broj stanovnika neprijateljski naklonjenih prema državi. Takvu situaciju smo već imali 80-ih i 90-ih godina. Dakle, problem se ne rešava političkom moći, nego jednim ozbiljnim unutrašnjim dijalogom, i jasno definisanom državnom politikom. To znači, nužnim uviđanjem da su mir i suživot jedino pravo rešenje.

Podele i neprijateljstva nas neće odvesti nikuda, ni nas, ni Albance. To bi trebalo svi da naučimo jednom za uvek. Kosovo, aktuelnoj vlasti, ali i mnogima pre nje, uglavnom služi samo kao predizborna politička parola i prostor za razne manipulacije. Sličnom logikom se služe i kosovski političari. Uopšte, čitav region je kontaminiran neodgovornim političkim populizmom.

Iz Srpske pozicije Kosovo nije samo teritorijalno pitanje. Šta više, ono je mnogo više identitetsko pitanje. Na kosovskom Zavetu izgrađen je nacionalni etos. U tom smislu, njega je nemoguće otuđiti. Ne može se od jednog naroda očekivati da se odrekne sopstvene istorije i etosa. To je, po sebi, zločin. Svetske sile vrlo dobro znaju šta rade i nastavljaju onu Cezarevu taktiku „Divide et impera (Zavadi pa vladaj)“, i politikom otcepljenja svesno ostavljaju nagazne mine na Balkanu. S tim, što ćemo mi i Albanci po njima gaziti. Stoga se upravo mi moramo dogovoriti, ma koliko to izgledalo nerealno, ali to je jedini ispravan put.

Svima mora biti jasno da se mi ne možemo odreći Kosova i Metohije, jer bi time pogazili sopstveni identitet. S druge strane, i mi moramo potpuno uvažiti stanje stvari na terenu. Naravno, ne treba biti lakoveran. Decenije iza nas ostavile su duboku međusobnu surevnjivost i nepoverenje. Jedno je realnost, a drugo su želje. Međutim, upravo taj raspon sugeriše da se nešto radikalno mora menjati u politici, što bi donekle približilo želje i realnost. To bi podrazumevalo jednu dublju promenu unutrašnje i spoljašnje politike. Država mora da postane servis građana. Samo ta promena bi se vrlo brzo odrazila na politiku prema Kosovu.

U trenutnoj situaciji ostaje nam da se izborimo za političke promene u Srbiji, da bi se mogla voditi radikalno drugačija politika na svim nivoima, a samim tim i prema Kosovu.