Kubat piše za Direktno: Crkva - vlast i opozicija

Crkva i vlast

Apostol Pavle u jednoj poslanici kaže da je vlast od Boga. Ova misao je kroz istoriju često tumačena. Pogotovo u srednjem veku, gde se vladavina monarha, između ostalog, pravdala i glorifikovala. Ipak, izvorni smisao Pavlove izjave je da je bilo kakva vlast bolja od anarhije. On više govori o potrebi uređenog društvenog poretka, nego što veliča bilo koju vlast.

Vlast je nužna, jer bi bez vlasti društvo utonilo u haos i bezakonje. Prva značajnija dostignuća vezana su za nastanak države. Iz više razloga država je nužna forma u kojoj žive ljudi. Stoga je jako važno, kakva je država u kojoj živimo. U razvijenim demokratijama, sa jakim institucijama, država je stabilna bez obzira koja je politička opcija na vlasti.

Međutim u zemljama, u kojima je demokratija u povoju, i gde nema stabilnih institucija, situacija je značajno drugačija. Jedno od takvih društava je i naše, kao i većeg dela Balkana.

U procesu borbe za demokratiju i društveni razvoj izvesnu ulogu mora da ima i Crkva. Jedno od gorućih pitanje jeste: da li Crkva treba da bezuslovno podržava bilo koju vlast? Posebno što svaka vlast ima alternativu u opoziciji. Mnogi su mišljenja da Crkva ne treba da bude politički angažovana, odnosno da živimo u sekularnom svetu, te da Crkvi pripada samo duhovna dimenzija ljudskog života.

To da Crkva treba da bude izvan stranačkih borbi u smislu podrške nekoj političkoj opciji, jasno je po sebi. Međutim, Crkva je iako odvojena od države, duboko u ovom svetu. Ona je sastavni deo države. Pre svega, svi vernici su građani države. U tom smislu je nemoguće raspolutiti versko i građansko. Verujući čovek istovremeno može da bude odani član društva, zainteresovan za njegov prosperitet.

Šta je Crkva?

Budući da je kod nas Srba slabo razvijena verska pismenost, problem predstavlja to što se sveštenstvo uglavnom doživljava kao Crkva, dok su ostali tek "verujući narod". Koliko puta za praznike čujemo u medijima da se "čestita praznik Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima". Ovo je nepotreban pleonazam. Crkva su svi verujući, sveštenici i laici (civili), bez obzira na status i pol. Naravno da sveštenstvo ima svoju funkciju, ali ono je samo "deo" Crkve - ako se tako može reći.

Sam Hristos kaže da "gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima". Isus takođe kaže da je on "put, ISTINA i život". To bi značilo da je Crkva onde gde je ISTINA, to jest gde se verujući sakupljaju u istini. Takva Crkva bi celom društvu davala moralni podstrek i doprinosila utvrđenju moralnih normi. S druge strane, Crkva je institucija koja ima svoja interna pravila; nju sačinjavaju grešivi ljudi. Istorija je prepuna grešaka koje su upravo činili predstavnici Crkve.

Hrišćanski stavovi

Istinsko hrišćanstvo ne zagovara tezu da se treba klonuti ovog sveta i usmeriti se samo na "Carstvo nebesko". Taj senzibilitet je karakterističan samo za monaštvo. Ostali hrišćani, to jest Crkva treba da budu vrlo zainteresovani za ovaj svet, jer se upravo u njemu - po hrišćanskom verovanju - odigrava životna drama svakog od nas.

Mi se u ovom svetu svojim delovanjem opredeljujemo za dobro ili zlo, vrlinu ili greh. Budući da se Crkva mora držati visokih moralnih ideala, prirodno je da ne može da bude naklonjena lošoj vlasti, tiraniji, diktaturi, gušenju slobode, ugrožavanju ljudskih prava itd. Takvoj vlasti Crkva mora da bude opozicija, ili u protivnom pristaje na nečasne igre, koje joj ugrožavaju identitet. Podržavati vlast koja vrši nasilje nad ljudima, progoni neistomišljenike i krši elementarna ljudska prava znači izdati ideale hrišćanske ljubavi, znači izdati Hrista.

Ideja o ljudskim pravima potiče iz Biblije

U prva tri veka, Crkva se suprostavljala državi. Crkva je tada bila jedina opozicija nepravedno ustrojenom društvu. Hrišćanima je pogotovo smetala glorifikacija cara (kult ličnosti). Mnogi su i mučenički stradali, ali nisu hteli da prihvate nepravedno postavljen društveni sistem.

Od cara Konstantina pa kroz srednji vek, imamo jednu specifičnu simfoniju Crkve i države, posebno karakterističnu za istočnu, pravoslavnu Crkvu. Međutim, to vreme je odavno prošlo. Ukinute su apsolutističke monarhije. Živimo u vremenu smenjive vlasti. Danas su stanovnici neke zemlje građani, a ne podanici cara. Nažalost, u Crkvi je ostao taj refleks servilnog odnosa prema vlasti. Posebno onoj koja finansijski pomaže Crkvu. U suštini mi danas imamo duboku krizu crkvenog života. U mnogim situacijama, Crkva se pretvorila u svoju suprotnost - ne hrani gladne, ne poji žedne, ne odeva nage. Potpuno je izostala aktivna borba za ljudska prava, koja svoje korene vuku upravo iz Biblije.

Kada pogledamo danas situaciju u Srbiji, uvidimo da Crkva ne bi smela da ćuti. Danas bi sv. Jovan Zlatousti ili sv. Simeon Novi Bogoslov (dvojica znamenitih crkvenih otaca) grmili na ovakve pojave. Tek šta bi govorili starozavetni proroci, prvi zagovornici ljudskih prava u istoriji. A upravo su proroci i raniji oci (teolozi) referentni okvir kroz koji svaki iole prosvećeniji hrišćanin treba da razmišlja i deluje, a samim tim i Crkva.