LIČNI STAV Filip Švarm: Ogoljavanje do koske

U tom smislu, verujete li da su ovoj situaciji izbori protekli u atmosferi makar i nalik na normalnu? I da se na njima mogao postići rezultat drugačiji od postojećeg?

Sergej Trifunović, Zoran Živković i još poneko iz stvarne opozicije, očigledno, jesu. Možda ih je na to naveo cenzus od tri odsto i izostanak konkurencije u vlastitom političkom terenu, a možda su im partneri iz Amerike i Evropske unije obećali podršku ukoliko izađu na izbore kako bi, u svetlu rešavanja kosovskog problema, Skupština koliko-toliko bila reprezentativnija... Kako god bilo, nisu samo teško poraženi, već su i javno poniženi.

Za razliku od njih, klijentelistička opozicija je verovala Aleksandru Vučiću. Ako su im naprednjaci prikupili potpise za liste, zbog čega im ne bi čušnuli i šaku listića u glasačku kutiju? Moguće je da ih je Vučić prosto prevario - nisu prvi, niti poslednji. No, moguće je da su naprednjački poverenici na terenu izgubili širu sliku iz vida i na njih zaboravili u međusobnom takmičenju u isterivanju birača i uterivanju glasova svojoj stranci. Za ekipu UDS-a, LDP-a. Vojvođanskog fronta, 1 od 5 miliona i neke druge, ne treba brinuti: snaći će se već oni...

Na kraju je ispalo da su Dragan Đilas, Vuk Jeremić i ostali iz Saveza za Srbiju bili u pravu tvrdeći da ne postoje ni elementarni uslovi za normalne, regularne izbore. Nije važno da li je na njih izašlo manje od pedeset odsto birača, niti da li su građani ostali kući zbog straha od korone ili zato što nisu imali za koga da glasaju. Činjenica je da je osnovni cilj bojkota ispunjen - režim je ostao ogoljen u svoj svojoj rigidnosti, autoritarizmu, bahatosti... Nikad se od uvođenja višestranačkog sistema nije desilo da u Narodnoj skupštini nema opozicije. E, sada, prvi put u novijoj istoriji - jeste. I nema tog smokvinog lista dovoljno velikog da pokrije ovaj zastrašujući bankrot bazične demokratije i parlamentarizma.

Kako sve skupa izgleda, bolje se vidi izvan Srbije nego iz nje same. Ne treba praviti poređenja sa zemljama razvijene demokratije, dovoljno je pogledati najbliže susede. Orbanova Mađarska, Đukanovićeva Crna Gora, Bosna i Hercegovina sa sve Dodikovom Republikom Srpskom, Kosovo Hašima Tačija i da ne nabrajamo dalje, u odnosu na Srbiju izgledaju kao normalne evropske države. Kada se izuzme diplomatska kurtoazija, jasno je da sa režimima poput naprednjačkog niko ne voli da ima posla više nego što mora - cena ovog tipa unutrašnjopolitičke svemoći u maloj i siromašnoj zemlji jeste spoljnopolitički prezir i nemoć.

Izgleda da je i Vučić donekle svestan navedenog. Zato mu je proslava najveće izborne pobede u radikalsko-naprednjačkoj istoriji izgledala podjednako usiljeno poput dočeka Nove godine u JNA 1985. godine. No, ovde valja naglasiti u drugi razlog za umetnu egzaltaciju - Vučić je, lično, osvojio svaki od tih 190 mandata u Skupštini. Njegov kult ličnosti time je definitivno armiran - koliko ferma poslednjeg aktivistu, toliko može i najviđenije političke velmože. Javnost je to odmah prepoznala i sada, slično, nekadašnjim kremljolozima, procenjuje u zavisnosti od nečijeg odsustva ili prisustva na proslavi, udaljenosti od Vučića, načina aplaudiranja i sličnog ko je u milosti, a ko nije. Nekontrolisana euforija Marka Đurića tako se tumači u kontekstu nervne napetosti koja trese vrh SNS-a, dok je kašnjenje Nebojše Stefanovića na slavlje shvaćeno kao siguran znak zalaska njegove političke zvezde...

Šta sledi dalje?

Vučić se hvali sa dva miliona glasova. Ne ulazeći u način na koji ih je dobio, to nije mala politička veština. em na bilo kom planu nema stvarnih političkih uspeha, em Srbija zaostaje čak i za susedima... Ta dvotrećinska većina temelji se isključivo na vaninstitucionalnoj kontroli ključnih ekonomskih tokova i distribuciji društvenog bogatstva, rasitpničkom zaduživanju, zatiranju slobode medija, demonizaciji oponenata i kritičara, razaranju vladavine prava, agresivnoj propagandi, voluntarizmu, demagogiji... Zato Vučićev režim u aktuelnoj, najvišoj fazi, ne može da bude stabilan. Podela građana na "nas" i "njih", stalni klijentelistički pritisak pristalica, produbljivanje raskoraka između stvarnosti i propagandnih Potemkinovih sela, te, prvenstveno, onemogućavanja normalnog političkog života izvor su konstantne političke krize. Njeno dodatno produbljivanje je sve što Vučić ima od okončanih izbora.

Već sada je izvesno da režim čeka velika kriza elementarnog poverenja. Aktuelni skandal sa koronom samo je prva manifestacija. Dokle li će Vučiću iko išta verovati? Da je, na primer, za sve uvek kriv neko drugi iako on u svojim rukama drži svaku , uključujući i onu najsitniju, polugu vlasti. I gde će - osim na ulici - moći čuti stvarno mišljenje i volju građana bez obzira za koga su glasali?

Izvesno je još nešto. U Srbiji se više nikad ne smeju ponoviti slični poslovi. Kome u opoziciji to nije jasno, neka se okane politike. Borba za normalne, fer i poštene vanredne izbore mora početi sad i odmah.