LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Zašto podržavam Lutovca?

Zaista je teško locirati DS u Mendeljejevom sistemu političkih stranaka, jer je ona često menjala politički kurs, saveznike, lidere. Kako sada objasniti nameru demokrata-osnivača da plebiscitarne političke organizacije prekodrinskih Srba budu ekspoziture matične beogradske organizacije? Ili Đinđićevo lutanje o pitanju marksizma i Jugoslavije? Nekada anarho-marksista, sa skidanjem minđuše skinuo je i zablude koje je sa sobom nosila buntovnička mladost i postao prvi srpski lider koji je i bukvalno skinuo petokraku sa institucija. Neko ko je Jugoslaviju opisivao kao nedovršenu državu bio je projugoslovenski orijentisan, jer je pravilno shvatao da je njen raison d'etat (ono što je trebalo da bude) prosvećena demokratizacija i nacionalna ravnopravnost, a da je razlog njenog kolapsa (ono u šta se pretvorila) lični režim Aleksandra i Broza, uz srbijansku hegemoniju prve i anti(veliko)srpsku dogmu druge zajedničke države.

Godinu dana je proteklo od njegovog okršaja sa prvim crnogorskim separatistom tog vremena Slavkom Perovićem na nacionalnoj frekvenciji gde je branio "krnju" Jugoslaviju kao manje zlo od razlaza dva oka u glavi, da bi, verovatno ponesen skupom i ohrabren okruženjem, bosanskim Srbima poručio da Srbi moraju da odboluju dve razarujuće bolesti ‒ komunizam i jugoslovenstvo.

Još ako tome dodamo zajedničko rukovanje sa Koštunicom i Šešeljem i njihov pakt o nenapadanju posle Dejtona koji je Miloševića etablirao kao nezaobilaznog faktora mira i stabilnosti u regionu, onda je konfuzija potpuna.

Nit koja povezuje Zoranov politički opus jeste pragmatičnost, razlikovanje suštine od detalja i nebiranje ni protivnika, ni saveznika (bez obzira na snagu prvih, bez obzira na prošlost drugih). Po tome se upravljao i u opoziciji i na vlasti. Paktirao je i sa monarhistima i sa konzervativcima i sa liberalima i sa "krugom dvojke". Koalirao je i sa bivšim Miloševićevim generalima, i sa Deposovim otpadnicima, i sa kontramiting gradonačelnicima...

Taj usud nije zaobišao ni njegovog naslednika. Zar smo zaboravili da je Karić ‒ zelena salata među prvima podržao srpskog Klunija u drugom krugu prvog okršaja dve nepomirljive Srbije? I to sa omraženim Koštunicom u paketu.

Ali, u sudbonosnim, prelomnim, odlučujućim sukobima nije dovoljno da jedna strana bude jedinstvena i konzistentna, jednako je važno da druga strana bude razjedinjena i defanzivna.

Boris je pobedio i zbog toga što radikale niko nije podržao 2004. godine, ni DSS, ni Nova Srbija, a bio je dovoljan suludi vojvodin testament da bi radikali na vrhuncu svog uzleta bili poraženi 2008. godine. Tek kada je dvojac Vučić - Nikolić shvatio da samo sveobuhvatnim, kohezivnim pristupom mogu da, makar do pola, pređu srpski Rubikon koji razdvaja moć od nemoći. Za konačni prelaz račun se plaća na šalterima ambasada zapadnih sila.

Današnja opozicija nikako da shvati aksiome po kojima funkcioniše srpska politička scena. Opoziciji nedostaju tri stvari: jedinstvo, jedinstvo i jedinstvo. Ova vlast je mirnodopska varijanta zlokobne crveno-crne koalicije. Bolest je ista, pa i terapiju ne treba menjati.

Pobunjeni narod se protiv te nacio-socijalističke koalicije, koja počiva na agresivnoj nacionalnoj mitologiji i kleptokratskoj socijalnoj demagogiji, okupio oko Demokratske stranke koja je prvo sa bliskim partijama formirala Savez za promene, a onda Savez imperativom vremena proširio u Demokratsku opoziciju Srbije.

Tako je i danas. Demokratska stranka mora da okupi sve one koji su postali "slobodni radikali/demokrati", da se omasovi i obnovi organizaciono, infrastrukturno i kadrovski. Sledeći korak je takođe važan, a taj korak vodi dublje ka rubikonovom mostobranu.

Zašto podržavam Zorana Lutovca?

Zato što je on shvatio kako stvari u Srbiji funkcionišu. Zato što u podnožju velike planine on vidi putanju do vrha. On je sve gorepomenute korake već predvideo na "mapi puta" Demokratske stranke. Prvi potez je stvaranje velike, ujedinjene Demokratske stranke. Za godinu dana koliko ta rašomonijada traje, on nije dao nijednu izjavu koja bi taj proces usporila ili ga prekinula.

Naprotiv. Njegova ruka stalno stoji uperena ka prirodnim partnerima. Ona druga ruka mora da skine rukavicu (čak i u vreme epidemije) i obračuna se sa saboterima koji su se unapredili u zaverenike unutar sopstvene stranke. Ipak, tako razapet između sujetnih bivših i ambicioznih sadašnjih partijskh drugova, on ne gubi strpljenje i tvrdoglavo ponavlja da ujedinjenje DS-a znači katalizaciju šireg opozicionog ujedinjenja, a to je ono čega se svaki diktator najviše plaši.

Drugi potez je logični sled prvog ‒ Savez za Srbiju. Građanima nije samo dosta cepanja najveće opozicione stranke. Njima je dosta nejedinstva u opozicionim redovima. Dosta im je lidera i liderčića koji politiku ne vide kao borbu protiv štetočinskog režima, već kao scenu za ličnu promociju ili baru za lov u mutnom. Savez za Srbiju upravo okuplja sve snage kojima je državno pitanje preče od partijskog.

I to je pravi odgovor licemernim moralnim higijeničarima. Mi možemo da se bavimo Demokratskom strankom, njenom misijom, ideologijom, nasleđem. Na kraju tog gledanja u sosptveni pupak, možda ćemo povratiti stranku ‒ ali, izgubićemo državu. Srbija može bez Demokratske stranke, ali Demokratska stranka ne može bez Srbije.

I treći, možda i najopasniji korak na tom mitskom mostu, a koji je Zoran Lutovac hrabro napravio rizikujući svoj manadat predsednika, ali i svoju političku karijeru, jeste odluka o bojkotu.

Ne postoji nijedan razlog da se odluka o bojkotu promeni. Razlozi za bojkot posle vanrednog stanja su još snažniji i brojniji. Svi oni koji promene tu sudbonosnu odluku nekoliko nedelja pre izbora potpisuju sebi smrtnu presudu. Nije isključeno da će ih vladar držati na aparatima i da će se oni pretvarati da su politički živi, ali će oni, možda zauvek, izgubiti legitimitet i poverenje opozicionih glasača.

I zato, Lutovac ne sme da luta. Možda on nije izabrao taj put, možda je put izabrao njega. Ja ću ga pratiti, ne njega, već ideju da Srbiji treba velika Demokratska stranka, da samo jednistvena opozicija može oboriti Vučića i da je bojkot efikasan antidot protiv Vučićeve tiranije.

Aleksandar Dikić, član Glavnog odbora Demokratske stranke