PIŠE ARHITEKTINA KĆI: Đinđuve što zveckaju

Sad bi na Harvardu čak mogao da predajem npr. Uticaj ponosa na muški ego, tačnije o njegovim maltene smrtnosnim posledicama. A voleo sam je zapravo. I iluzorno je napominjati da sam toga postao svestan kasnije, kad me je ponos već uveliko uzeo pod svoje.

Ona je bila tako jednostavna, zapravo. Pre svega vedra u ono tmurno vreme. Poklonila mi je bezbroj osmeha a na svaki sam odgovorio podsmehom. Nije se ljutila. U njoj nije bilo besa, inata, durenja, ironije ni cinizma. Nije ona imala Bog zna šta da ponudi osim sebe same. Čiste i blistave duše u doba bezdušnosti i kuliranja. Meni kao da ni to nije bilo dovoljno.

Ali uvek je bila tu, kao žvaka kad se zalepi za đon. Davala je smisao u gomilama praznih i besmislenih žena kojima sam umeo da se okružim.

Bila je oslonac kad mi se život klimao. Neumorno je sedela kraj mene i upijala sav očaj pa ga onda pretvarala u optimizam i vraćala mi ga nazad. Odbijao sam te njene darove osorno. Svaki sam vratio uz neku sarkastičnu opasku. Divio sam joj se, zapravo, što ima snage da se bori sa vetrenjačama i što kao da oseća da duboko u meni ima mnogo toga lepog.

Recitovala je poeziju glasno se smejući, hodala bosa po kišnom beogradskom asfaltu vukući me za ruku, ali uzalud, ja sam prevrtao očima i govorio da bi trebalo da potraži pomoć stručnjaka.

Istina je da mi se nesvesno uvukla pod kožu, a ja sam se uplašio bliskosti. Zašto? Pa... ono... klasika – da mi ne padne kruna s glave, da ne izgubim reputaciju među ortacima.

Volela je da gleda sport sa mnom, navijala je burno dok je u usta trpala neke ljute meksičke grickalice koje nisam hteo da probam ni kad mi ih je prinela usnama umiljato me gledajući. Odgurnuo sam je uz reči „Daj, nemoj da mi mrviš ovde”.

Ni tad se nije povukla nego mi je napravila iznenađenje za rođendan. Sve što sam pomenuo da mi se dopada zapamtila je i zapakovala u jednu staru kutiju. Došla je i rekla „E, sređivala sam podrum, ovo je alat mog ćaleta, možda ti zatreba nešto pa pogledaj”.

Nisam je čak ni pozvao da uđe, nisam bio sam. Hteo sam da proslavim „u velikom stilu”, sa šampanjcem i devojkom koja nosi haltere, a ne kao ona đinđuve što zveckaju.Zalupio sam joj vrata pred nosom. Kutiju sam otvorio tek sutradan a unutra – džemper koji sam usput gledao u nekom izlogu, moj omiljeni parfem za koji sam rekao da mi je pri kraju, šolja za kafu i čaj sa motivima moje omiljene Španije, dres mog kluba, čokolada koju isključivo konzumiram i flaša italijanskog vina koju sam razbio noseći ga iz Toskane i nisam mogao da je prežalim.

Sedeli smo u sobi sa svim tim đakonijama moj ponos i ja. Tišina kao da je parala uši jer falio je zvuk đinđuva što zveckaju... iritantno kako sam umeo da joj odbrusim.

Retko sam je viđao od tad. Prvo sam se pravio da me baš briga, ali izdaleka sam je uvek pogledom tražio i čuljio uši ne bih li čuo poznat glas i smeh sa puno decibela. Kad je nedostajanje dostiglo tačku neizdrživosti, a ponos se smanjio, počeo sam da se raspitujem. Saznao sam da je „postala čudna”, da je „pola nema”, da luta besciljno bez zadržavanja, na pozive ne odgovara i da je izgubila osmeh i đinđuve što zveckaju kao svoj zaštitni znak.

Nisam znao šta bih joj rekao, da sam imao hrabrosti da priđem kad sam je video u Studentskom parku kako sedi na klupi u starom kaputu nogu podignutih ispod brade.

Delovala je tako krhko i nezaštićeno. Moj ponos je odavno prerastao u krivicu i stid zato sam se udaljio žurnim korakom kad je ustala i nasmešila se nekoj starici koja je sedela tu. Uvek je znala sa penzionerima. Mene su nervirali jer su gluvi, spori i svugde ih ima, a ona je sa svakim pričala i mamila im osmehe onako da im se razvuku bore na licu.Kada sam u Maksiju sreo njenu majku, konačno sam prišao i pitao za njen broj pod izgovorom gužve na poslu... i eto nikako da joj se javim, a ona je izgleda promenila stari broj. Ta žena kao da je gledala kroz mene, slušao sam svoje bedne reči, a ona mi je uz uzdah rekla: „Ne znam ti ja, sinko, ni broj ni državu u kojoj je... Samo je rekla 'Mama, izvini, umorila sam se, ovde kao da ništa više nije moje'”. 

Nisam kupio ništa. Izašao sam sluđen, otkopčane jakne, na jaku beogradsku košavu koja kao da je fijukala u ritmu onih njenih đinđuva što zveckaju.

Mudrost dođe onda kad ti više ne treba. I dalje lutam gradom kao senka. Uzalud čekam da iskrsne njen lik iza ugla sa onim zaraznim osmehom. Neće. Znam. Tu je samo ponos da mi podrugljivo aplaudira jer me je nadmudrio, pobedio moj ego, i ja sam ga puštao da vlada mnome ne sluteći da će me napraviti emotivnim invalidom zauvek