PIŠE ARHITEKTINA KĆI: Ostrvo

Koferi su se zaglavljivali, blokirali međusobno, tumbali prilično tromo i pravili specifičan zvuk kad ih sopstvena težina prevrne na gumiranu površinu trake. Dok je u mojim slušalicama iznova i iznova išla pesma „Senorita“ dueta Camila Cabello/Shawn Mendes, neobično smirena posmatrala sam gomilu ljudi oko sebe.
Svačiji kofer će se pojaviti kad tad ali turisti su nestrpljivi, cupkaju, nervozno mašu lepezama i premeštaju s noge na nogu uz povremeno glasno negodovanje. Na ostrvu nisam prvi put i znam da je bilo kakva vrsta otpora tempu kojim žive, i temperamentu sicilijanaca, unapred izgubljena bitka. Etna je Siciliju dva puta kroz istoriju potpuno uništila, i izgleda da neće prezati da to učini opet, te se tako život odvija lagano, niko ne žuri, ne trubi u saobraćaju i ne trčkara kako bi vam ugodio.
Ovde su ljudi naučeni da žive u trenutku, jer lava putuje brzinom 30 kilometara na sat i nema tog seizmološkog centra, niti NATO baze locirane iza vulkana koja može da evakuiše svo stanovništvo i minimalizuje štetu. Zato se ostrvljani ponašaju kao da ne žive u užurbanoj zemlji EU, već na svom ostrvu uživaju u morskom vazduhu, rade onoliko koliko je neophodno, i ponašaju ljubazno, ali potpuno staloženo, jer svoje sicilijansko tlo smatraju „stress free“ zonom.

Zato vrlo lako mogu da prepoznam da čovek srednjih godina, plavih očiju i prosede kose, iako atpičane spoljašnosti za podneblje, jeste original sicilijanac. On maltene nehajno čeka svoj kofer. Vrlo glasno i razdragano razgovara telefonom i savim neposredno, bez ikakve nalagode u glasu niti napetosti vratnih žila prilazi, i uz usputni kompliment izažava čuđenje kako me u avionu nije primetio.

Vadim jednu slušalicu iz uha i taman što sam rekla da nismo bili u istim avionima, on već uzima moju slušalicu, i konstatuje da slušam najsenzualniju pesmu koju je čuo poslednjih godina. Pogodak. Opservacija koja se potpuno gađa sa mojim razmišljanjem na zadatu temu je dovoljna da „odam“ u kom ribarskom selu ću boraviti i da ću se kupati u Jonskom moru.

Dok ukucava u svoj „i-phone“ moj broj, konstatuje da će se potruditi da se okupam i u preostala dva mora koja zapljuskuju sicilijansku obalu, Tirenskom i Sredozemnom. Moje unutrašnje biće se već raduje što će ovoga puta imati „lokalnog vodiča“ koji na svom koferu ima diskretno urezan logo poznatih modnih dizajnera, koji svoje kolekcije uvek prvo prikazuju na Siciliji odakle su i potekli.

Domeniko Dolče i Stefano Gabana su imena koja ostvro promovišu toliko dobro da je čak i Donald Tramp za svoju prvu posetu Evropi odabrao luksuznu Taorminu, ušuškanu u stenama jugoistočnog dela ostrva.
S obzirom da su me česta putovanja „operisala“ od ksenofobije, povećala moju radoznalost i avaturistički duh nisam se opterećivala težnjom sa saznam što više o svom plavookom „domaćinu“.
Bilo je dovoljno da znam da mu je otac profesor univeriteta u Kataniji, majka domaćica a da on radi u firmi koja izvozi glavne ostrvske proizvode, med i liker od limuna, čuveni „limunćino“. Najponosniji je bio kada me je odveo u Enu, grad u središtu Sicilije, u kojem je rođen i odrastao. Imao je poseban sjaj u očima kada mi je pričao kako se sa decom iz komšiluka igrao ispred katedrale i kakve su sve nestašluke smišljali dok su „lovili“ hladovinu ispred Ciceronove kuće.

Pokazao mi je velelepo jezero iza brda u kome se po grčkom predanju kupila ćerka boginje plodnosti Demetre. Neku čudnu senku na njegovo lice bacila je usputna konstatacija da se neće ženiti ali kada bi se predomislio, nevestu bi zaprosio baš pored ove prirodne lepote. U njegovom stanu u Sirakuzi, posle erupcije strasti koje naša tela kao da su jedva dočekala, nisam mogla da spavam. Bosonoga, u dugoj košulji koja je mirisala na njegov parfem hodala sam tiho i posmatrala fotografije na zidu.

Mnogo nasmejanih muškaraca i poneka žena. Nije bilo šanse da raspletem te niti i shvatim „ko tu kome šta dođe“. Simboli na keramičkim detaljima bili su jarkih boja ali nejasnog značenja. U ogromnoj trpezariji uz „Nero d’Avola“ najpoznatije vino sa ovog podneblja objasnio mi je da simbol bele „grčke“, žute „arapske“ i crne „vulkanske“, Sicilije jeste meduza sa tri kraka koji simbolizuju tri špica ostrvskog tla i tri mora na koje izlazi. Ostaci grčke mitologije kažu da je meduza svakog ko je pogleda u oči pretvarala u kamen.Persej ju je gledao okrent leđima u ogledalu i uspeo da je ubije. Jarka crvena i žuta boja na keramici zapravo su simbol slobode na Siciliji. Na moje pitanje koliko tu zapravo slobode ima s obzirom da je čuvena mafija „Cosa Nostra“ četvrta po jačini u celoj Italiji, odgovorio je poljupcem i konstatacijom da je vino još boljeg ukusa na mojim usnama. Pomalo zbunjena izrazila sam čuđenje što ima tako veliku trpezariju koju, s obzirom na česta putovanja, retko koristi. Objasnio mi je da je svaka kuća takva, s obzirom da su porodice velike i da važne katoličke praznike uvek praznuju zajedno uz bogate trpeze i mnoštvo dece koja se jure oko stola i prave buku.

Dok je ležerno mrsio moju kosu šaputao je kako se u mraku od preplanule kože ni ne vidim, samo mi svetle zelene oči i plava kosa. To ga je podsetilo na svetu Luciju, zaštitnicu grada, kojoj su rimljani izvadili oči i time je kaznili što je smatrala da je božija ili ničija.

Tamo gde je Sicilija žute boje, u arhitektonskom smislu, i koju su svojevremeno naseljavali Arapi nalazi se poprilično kontroverzan grad, Palermo. Iako se na trgu Pratorija moj „domaćin“ nije pojavio u dogovorono vreme, i bio nedostupan čitavog dana, to nije smetalo da posetim čuvenu katedralu i pratim trag kojim se gradom nosi statua svete Rozalije, za koju se veruje da je spasila ljude od epidemije kuge. Potpuno je fascinantno bilo da je u glavnom gradu gradski saobraćaj tek u začetku i zgrada nacionalnog teatra otvorena tek pre dve godine. Objašnjenje je jednostavno.

Mafija je vršila krvave osvete na javnim okupljanjima ne mareći za „kolateralnu štetu“, te su se tako ljudi plašili da se grupišu i nisu šetali slobodno, već su se kretali isključivo u automobilima. U ovom veoma živopisnom gradu prisustvo karabinjera je bilo najočiglednije. Obučeni u golubije plave uniforme, koje im je kreirao niko drugi do Đorđo Armani, stajali su skoro na uglu svakog gradskog bulevara. Uživala sam u tipičnom sicilijanskom ručku i sladila se kanolima, ne razmišljajući mnogo o „nestalom sicilijancu“. Putovanja su me naučila da ih gledam iz ptičije perspektive, opažam širu sliku, i percipiram život sa distance, što geografske, što metaforičke. Vrativši se u svoju „crnu“ vulkansku Siciliju u podnožju Etne zatekla sam srpske turiste kako u lobiju hotela, priključeni na „wi fi“ čitaju vesti. Komentari su mi privukli pažnju. Tog dana u Palermu je zadat ozbiljan udarac mafiji jer je u sradnji sa američkim FBI-em uhapšena „porodica“ Gambino koja je kriminalne radnje vršila na Siciliji i u Njujorku.

Kao da me je pogledala ona mitološka meduza i pretvorila u kamen. Moj mozak počinje kao fleševe da izbacuje slike mog plavookog ostrvljanina i u toj bujici mojih impresija shvatam da ga njegovo nepojavljivanje u Palermu, zapravo stavlja pod veliki znak pitanja. Sa koje strane zakona stoji u svojim espadrilama od prevrnute kože?

Na aerodromu u Kataniji onaj metež od pre nekoliko nedelja kao da se nije makao s mesta. Čekam ukrcavanje na let za Sardiniju jer moj vaterpolista kao juniorski reprezentativac Srbije nastupa na turniru u Kaljariju. I tu negde među putnicima koji vuku na točkićima svoje kofere u kadar mog života upada „lokalni domaćin“, sicilijanac, sa istim onim ležernim osmehom, s tim što sada nosi buketić divljih mimoza, koje čine deo bujne vegetacije ostrva na kome zahvaljujući povoljnoj klimi uspeva bukvalno sve.

Kad upoznate različite kulture postanete tolerantniji i kreativniji. Zato mu uzvraćam osmeh, uzimam mimoze uz opasku da sam dobro prošla. Mogla sam da dobijem i plod kaktusa koji se ovde zimi jede. Osmeh mu nije sišao s lica ni kada sam pitala da li je u Palermu nosio Armani uniformu ili zapravo pripada „porodici“ Gambino. Poljubio me je filmski i šapnuo ključnu reč. Omerta. U mafijaškom slengu to je „zakon ćutanja“, koji ako se prekrši znači izdaju koja za sobom vuče krvoločnu osvetu.

Dok kapetan posade aviona govori kako će let biti nemiran zbog jakog čeonog vetra, ja razmišljam o svom nemirnom duhu koji se vodi krilaticom „Anantura će te možda povrediti ali monotonija će te ubiti“. Zatvaram oči, dok mi se u ušima ponovo „vrti“ najsenzualnija „Senorita“, i zahvaljujem se ovom čarobnom, najvećem ostrvu na Mediteranu koje me je prvo ostavilo bez reči, a onda pretvorilo u pripovedača jedne „verovali ili ne, kao u niskobudžetnom američkom fimu, priče“.