PIŠE "ARHITEKTINA KĆI": PARIZ

Priznajem, omakne mi se nekad, ali trgnem se automatski i umuknem usred rečenice.Dok sam igrala lastiš u osnovnoj, on je živeo u mojoj zgradi i bio i ostao najlepši čovek koga poznajem. Tada punoletan nije me konstatovao niti znao ko sam.Kada su nas posle 25 godina njegovog života u Parizu spojile društvene mreže, nije mogao da veruje da ima komšinicu koja je porasla velika, a bila njegov najveći fan. I sve dok mi je objašnjavao kako je često u Beogradu, ali da smo mi dve različite vasione, nespojive, jer ja živim normalnim životom, a on je pustolov i nikad mirnu luku ne želi da ima, ljubio me je šapućući kako mu dajem „duh Beograda” za kojim čezne i kad je u „gradu svetlosti”.

Ta jutra, dok smo se lenjo budili u jednoj garsonjeri u Venizelosovoj na Dorćolu, kao da su iznova čudili Petra Pana da je još tu sa mnom. I potrajalo je jedenje malina, sunčanje na Adi, obilaženje gradskih kafića, upoznavanje prijatelja i roditelja, whats app voice message pričanje začinjeno „onim čokoladnim kolačem koji ubija” iz pekare Miloš.

Čak se desio i Pariz. U jednom adaptiranom slikarskom ateljeu, u 14. arondismanu, nedaleko od Montparnasa, provela sam komad života. Ovaj čarobni grad neću pamtiti po Luvru i Ajfelovoj kuli, to je za naivne turiste, govorio je. Mi smo ga udisali jezdeći skuterom po celom gradu okruženim auto-putem.Nije bilo plana ni utvrđene rute. Bulevar St. German, Rivoli i Trg invalida preprečeni su milion puta dok se sunčalo u parku Luksemburg, jeo biftek u Bulevaru Sen-Mišel, konzumirali puževi u blizini Notr Dama, a najlepša vina i sirevi jeli na Monmartru. Šetnje u Bulonjskoj šumi i Versaju bile su ukusa kroasana od čokolade i tarta od limuna. U 5. arondismanu ukus čoko musa bio je najlepši dok oči upijaju lepotu Panteona. Galerija Lafajet, tako blještavo i nedostižno brendirano mesto, učinila je ovaj grad potpuno čulnim.

Atmosfera i duh mesta Cafe de la Paix dao je notu otmenosti nama, običnim, predvidljivima i konačnima. Rodenov muzej i ležanje na klupi u njegovom parku zbližavali su Petra Pana i mene. I dok smo se sunčali na travi pored Ajfelovog tornja i jeli čuvene Subway sendviče, škiljeći obasjana suncem pitala sam ga kada će ovaj grad svetlosti u moj život uneti tamu.

Odgovorio je poljupcem. Ošamućena, znala sam da laže, da nikad neće pobeći od svoje prirode. Volela sam taj atelje kao utočište od one ogromne gradske lepote koja vas uzima cele, ako umete da osećate njen puls na pravi način. I, naravno, muškarca koji mi je pripremao obroke dok u ogromnoj fotelji sedim sklupčana i premotavam slike na foto-aparatu.Kada sam u toj istoj fotelji pročitala knjigu koju mi je dao i izvukla pouku da je cena slobode samoća, znala sam da je oluja blizu. Pitala sam se samo, kad je avion poleteo sa Šarl de Gola i dao mi svetlost Pariza na dlanu, kada će se blještavi mostovi na Seni pretvoriti u mrak.

Lažem kad me pritisnu pitanjima da ne znam dan, datum i godinu kad su počele igre svetlosti i senke između Petra Pana i mene. One toplo – mlako – hladno igre u kojima nema pobednika. Kao nespretni plesači koji prave niz pogrešnih koraka, pokušali smo da spasemo kulu od karata u kojoj nije bilo džokera, i na tren uspeli.

U toj igri nikada nisam priznala da je ostala praznina, da vreme merim PRE i POSLE i da je sve isprazno otkad smo se prešaltali na režim rada „prijatelji”. Svu energiju sam uložila u učenje francuskog jezika i uspela da savladam sve gramatičke začkoljice i preplivam mora nepravilnih glagola. Nisam mu se pohvalila.Mislila sam da sam bila igračka Petra Pana dok sve trikove nisam istrošila, i da on sad ima nove pustolovine u kojima su možda samo obrisi mog stila oblačenja i humora koje je voleo. Onda, kad sam konačno „ozdravila” i prestala sa mantrom „Bićeš dobro, samo ne danas”, desio se obrt. Petar Pan više nije bio na pijedestalu, preselio se u kategoriju „dragi poznanici koji žive preko”.

 I dugo je izdajnički ćutao, pa se vraćao, pa opet odlazio, dok se na kraju nije izdao skroz. Objasnio je da je shvatio gde mu je mesto, da je moj život doživeo renesansu, da sam srećna, da imam odličnu svakodnevicu koju bi prošlost narušila, a da sam dovoljno pametna da to ne dozvolim. Ups. Rebus. Odakle Petru Panu ideja o tome da prijatelje klasifikujem u vremenske odrednice i zašto se on, kao tako slobodan i nepokolebljivo sâm, uopšte našao tu?

Nisam mnogo objašnjavala. Ostavila sam ga da misli šta želi rekavši mu da TREPNE i da me nikad više neće biti. Pristao je.„Objašnjenja” koja vređaju inteligenciju smanjila su velikog Petra Pana i pretvorila ga u prah koji se još vuče tu negde među uspomenama, ali više ne izaziva uzbuđenje koje obećava novu avanturu, već onaj ukus tuđe slabosti i kukavičluka koji biste ispljunuli, ali vam još uvek ne polazi za rukom.

Uspeću, znam, kad se vratim, da opet upijem duh i atmosferu Pariza, i budem odličan vodič čoveku koji se sad vrzma oko mene nestrpljivo čekajući da počne utakmica na koju se kladio.